Barton.
da skakuće okolo, držeći se za levi palac.
Ostali izgledahu šokirani. Barton se
Jedan od njegovih udaraca beše promašio
nasmeja neobično cvrkutavo, što je
cilj. Kaz se nasmeši pokazujući zube velike
odudaralo
od
njegovog
muževnog
poput nadgrobnih ploča. I on ustade i
izgleda. On doda: »Ako smo prinuđeni da
odšeta u travu svojim čudnim, kotrlja‐
ubijemo u samoodbrani, ili dovoljno
jućim hodom. Vrati se za koji minut, sa
srećni da se spotaknemo o leš kojeg je
šest bambusovih štapova oštrih vrhova, i
kakav razbojnik bio dovoljno ljubazan da
nekoliko ravno zasečenih. Seo je i radio
pripremi za nas, bili bismo ludi ako ne
na jednom štapu, dok ga nije rascepio s
bismo iskoristili šta nam treba. Najzad,
kraja i u rascep ubacio trouglastu
ako se neko od vas oseća dovoljno
otklesanu glavu sekire...Ovo je povezao
samopožrtvovanim da ponudi sopstveni
sa malo duge trave.
epiderm za dobro grupe, neka izvoli.
Za pola sata grupa beše naoružana se‐
Setićemo ga se u svojim testamentima.«
kiricama, sekirama sa bambusovim
»Sigurno se šalite«, reče Alisa Herg‐
drškama, bodežima i kopljima sa drvenim
rejvz. »Mogu vam reći da mi nije osobito
šiljcima i kamenim špicevima.
stalo do takvog razgovora.«
Dotad je i Frigita prestala da boli ruka, a
»Približite mu se i čućete mnogo gorih
i krvarenje se zaustavilo. Barton ga je
stvari«, kaza joj Frigit, ali nije objasnio na
upitao kako to da je tako vičan radu s
šta misli.
kamenom.
6
»Bio sam antropolog‐amater«, odgovori
Barton je ispitao stenu u podnožju pla‐
on. »Mnogi su ljudi — mnogi, uslovno
nine. Crnobeli, gusto zrnasti kamen
govoreći — učili kako da načine alatke i
planine, bio je neka vrsta bazalta. Ali,
oruđa od kamena, iz hobija. Neki od nas
beše tu i parčadi cherta rasutih po zemlji,
su se u tome prilično izveštili, mada ne
ili su štrcala iz podnožja. Izgledalo je kao
verujem da ijedah savremeni čovek može
da su popadala odozgo, pa je bilo moguće
biti brz i vešt poput neolitskih specijalista.
da planina nije od čvrste bazaltne
Ti su momci to radili celog života, znaš.«
materije. Uz pomoć komada cherta, koji
»Takođe slučajno znam dosta i u vezi sa
je imao tanku oštricu, on ostruga sloj
obradom bambusa, pa, mogu vam
lišaja. Kamena podloga delovaše kao da
valjati.«
je od zelenkastog dolomita. Očito su ko‐
Krenuše nazad ka reci. Stadoše za
madi cherta poticali od dolomita, iako
trenutak na vrhu visokog brega. Sunce im
ovde nije bilo ni traga truljenju ili kršenju
je bilo gotovo tačno iznad glave. Mogli su
žila. Lišaj je mogao biti parmelia saxitilis,
da vide mnogo milja duž, i preko reke.
koji takođe uspeva na starim kostima,
Iako su bili predaleko da bi razabrali
uključujući lobanje, i stoga je u skladu sa
figure s druge strane miljama široke reke,
Doktrinom Potpisa, lek za epilepsiju i
mogli su da vide strukture u obliku
melem za rane.
pečurke. Teren na drugoj strani bio je
Slušajući kako kamen udara o kamen,
poput ovog na njihovoj. Milju široka
vrati se grupi. Svi su stajali oko
poljana, i možda dve i po milje podnožja
podljudskog i Amerikanca, koji su čučali
prekrivenog drvećem. Iza uspravljeno lice
leđa uz leđa i radili na chertu. Obojica
nesavladive
crne
i
plavkastozelene
isklesaše po jednu neravnu sekiricu. Na
planine.
očigled ostalih, načiniše još šest. Zatim
Severno i južno prostirala se dolina
uzeše po veliku chert izraslinu i prelomiše
duga oko deset milja. Zatim se savija, i
je na pola kamenim čekićem. Koristeći
reka nestaje iz vida.
parče izrasline, počeše da skidaju duge,
»Mora da sunce izlazi kasno, a zalazi
tanke Ijuspe sa njene spoljne površine.
rano«, reče Barton. Moramo, znači,
Okretali su i obijali komade, dok svaki nije
intenzivno raditi za videla.«
imao mnoštvo oštrica.
U tom trenu svi skočiše i mnogi
Nastavili su da rade, prvi, tip čoveka koji
uzviknuše. Plavi plamen se podigao iz svih
je živeo sto hiljada godina ili više pre
kamenih struktura i vinuo se najmanje
Hrista, a drugi, rafinirani završetak ljud‐
dvadeset stopa uvis, a zatim nestao. Kroz
ske evolucije, proizvod najviše civilizacije
nekoliko
sekundi
začuše
udaljenu
(tehnološki govoreći) Zemlje i, uistinu,
tutnjavu. Eksplozija potrese planinu iza
jedan od poslednjih ljudi na Zemlji — ako
njih, a zatim odjeknu.
mu je za verovati.
Barton prigrli devojčicu i potrča niz
116
breg. lako su držali dobar tempo, bili su
upita: »I onda?«
prinuđeni da s vremena na vreme hodaju,
»Otac Đuzepe je kazao da ovde nema ni
kako bi povratili dah. Ipak, Barton se
paklenog ognja i da bi čak i to bilo bolje
divno osećao. Prošlo je mnogo godina
od večnog gladovanja. I tada je sunuo
otkad je poslednji put mogao da se koristi
plamen i obavio ga, i čuo se prasak kao
mišićima ovako razuzdano, pa nije želeo
od eksplozije bombe, i onda je bio mrtav,
da prestane da uživa u takvom osećanju.
izgoreo nasmrt. Bilo je strašno, strašno.«
Jedva je mogao poverovati da je, ne tako
Barton se pomeri severno od leša da
davno, njegovo desno stopalo bilo
uzme vazduha, ali je čak i tu smrad bio
nabreklo od kostobolje, a srce mu
odvratan. Nije ga, u stvari, toliko
pomamno tuklo ako bi se popeo i
uznemiravao vonj, koliko ideja o smrti.
nekoliko stopa.
Tek je bilo proteklo pola prvog dana
Stigoše na poljanu i nastaviše da kasaju
Uskrsnuća, a jedan čovek beše mrtav. Je li
tamo gde su razabrali da vlada veliko
to značilo da su uskrsli ranjivi nasmrt, kao
uzbuđenje oko jedne od struktura.
i u životu na Zemlji? Ako jeste, u čemu je
Barton je psovao one što su mu prečili
smisao?
put i gurao ih u stranu. Gledali su ga
Frigit beše prestao s pokušajem da
smrknuto, ah niko ni ne pokuša da ga
povrati na prazan stomak. Bled i
odgurne.
Najednom,
nađe
se
u
&nb
sp; uzdrhtao, stade na noge i priđe Bartonu.
slobodnom prostoru oko osnove. Vide šta
Pazio je da je leđima okrenut mrtvacu.
ih je privuklo. I omirisa.
»Nije li bolje da se toga otarasimo?«
Frigit, za njegovim leđima, reče; »O,
upita, pokazujući palcem preko ramena.
Gospode Bože!« i pokuša da povrati iz
»Da, pretpostavljam,« odvrati Barton
praznog stomaka.
staloženo. »Ionako mu je koža suviše
Barton beše suviše video u svom životu,
oštećena.«
da bi bio potresen strašnim prizorom.
On se isceri Amerikancu. Frigit delovaše
Štaviše, mogao se otrgnuti od stvarnosti
još zbunjenije.
kad bi stvari postale suviše strašne ili
»Ovde«, reče Barton. »Hvataj ga za
bolne. Katkad bi načinio takav potez,
noge, a ja ću za drugi kraj. Bacićemo ga u
potisnuo stvari — kakve — jesu, snagom
reku.«
volje. Obično bi se to desilo automatski.
»Reku?« začudi se Frigit.
Leš je ležao na boku, sa polovinom tela
»Daa. Ako ne želiš da ga nosiš u brda i
ispod glave pečurke. Koža mu je bila
tamo za njega iskopaš rupu.«
sasvim izgorela, a goli mišići ugljenisani.
»Ne mogu, reče Frigit i ode. Barton
Nos i uši, prsti na rukama i nogama, i
pogleda za njim s gnušanjem, a potom
genitalije, bili su sasvim sagoreli, ili
dade znak podljudskom. Kaz je roktao i
postali bezoblični.
vukao se ka telu onim osobenim hodom
Kraj tela je klečala neka žena i mrmljala
sa iskrenutim stopalima. Zaustavi se i, pre
molitvu na italijanskom. Imala je krupne
nego je Barton stigao da uhvati pocrnele
crne oči, koje bi bile lepe da nisu
patrljke stopala, Kaz podiže telo iznad
pocrvenele i nadule se od plača. Imala je
glave, načini nekoliko koraka do ivice
veličanstvenu figuru koja bi skrenula svu
reke, i baci ga u vodu. Ono odmah
njegovu pažnju, u drugim okolnostima.
potonu, a zatim ga struja pomeri uz
»Šta se dogodilo?« upita on.
obalu. Kaz zaključi da to nije dovoljno
Žena presta da moli i pogleda ga. Stade
dobro. Odgaca za njim u vodu do pojasa,
na noge i šapnu »Otac Đuzepe je bio
stade i zagnjuri se načas. Očito je gurao
prislonjen uz stenu; rekao je da je gladan.
telo u dubinu.
Rekao je da ne vidi mnogo smisla u
Alisa Hergrejvz posmatraše s užasom.
vraćanju u život, samo da bi se umiralo
»Ali, to je voda koju ćemo piti!« reče.
od gladi. Ja sam odgovorila da nećemo
»Reka izgleda dovoljno velika da se
umreti, kako bismo? Uskrsli smo i bićemo
može sama prečistiti«, reče Barton, »U
obezbeđeni. On reče da smo, možda, u
svakom slučaju, imamo o čemu da
paklu. Večno ćemo hodati gladni i goli.
brinemo, pre nego o sprovođenju
Molila sam ga da ne huli na Boga, od svih
zdravstvenih mera.«
ljudi treba da je poslednji koji huli. Ali, on
Barton se okrenu kad Monat dotače
je rekao da ovo nije ono o čemu je
njegovo rame i reče »Pogledaj!« Otprilike
četrdeset godina svima govorio da će se
tamo gde bi trebalo da je telo, voda je
dogoditi i onda... i onda...«
ključala. Iznenada, jedna srebrna riba,
Barton sačeka nekoliko sekundi, pa
poput belog perja leda, probi se na
117
površinu.
i jak. Ili, tako gladan.
»Čini mi se da je tvoja strepnja da će
Nekolicina iz gomile vikala su mu da
voda biti zagađena, izlišna,« reče Barton
siđe sa stene, pre nego što se opet pojavi
Alisi Hergrejvz. »Reka ima prečistače.
plavi plamen. Ostali gledahu kao da se
Pitam se... Pitam se je li bezbedna za
nadaju da će se dogoditi još jedno
plivanje.
pražnjenje. Većina beše voljna da on
Najzad podljudskl iziđe, a da nije bio
preuzme rizik.
napadnut. Stajao je pred Bartonom,
Ništa se ne dogodi, iako on nije bio
stresajući vodu sa bezdlakog tela i kezeći
presiguran da neće sagoreti. Jedino je
se onim ogromnim zubima. Beše
osećao prijatno topao kamen pod bosim
zastrašujuće ružan. Ali, imao je znanje
stopalima.
primitivnog čoveka, znanje koje već beše
Ode preko ugnuća ka cilindru i stavi
upotrebljivo u svetu sa primitivnim
prste ispod oboda poklopca. On se lagano
uslovima. Uz to, bilo bi veoma dobro
podiže. Kad zaviri unutra, srce mu zalupa
imati ga za leđima u tuči. Ukratko, bio je
od uzbuđenja. Očekivao je čudo, i ono je
neizmerno snažan. Te teške kosti mogle
tu. Na stalcima je bilo šest kontejnera,
su biti prostrana osnova silnim mišićima.
svaki pun.
Beše očito da je on, iz nekog razloga,
Dade znak svojoj grupi da priđe. Kaz
postao privržen Bartonu. Barton je voleo
lako skoči gore. Frigit, koji se beše
da misli da divljak svojim divljačkim
oporavio od svoje bolesti, nađe se na
instinktom »zna« da je Barton čovek koga
vrhu sa atletskom lakoćom. Da momak
valja slediti ako preživi. Povrh toga, jedan
podljudski, ili preljudski, budući da je bliži
značiti preimućstvo za grupu, pomisli
životinjama, je duševniji. Tako bi on
Barton. Frigit se okrenu i povuče Alisu,
otkrio Bartonove dobro razvijene psihičke
koja se rukama držala za ivicu.
snage i osetio naklonosti prema njemu,
Kad se sjetiše oko njega, njihove glave
iako je Homo sapiens.
nadvise se nad unutrašnjost cilindra, i
Potom se Barton prisetio da je sam
Barton reče, »To je prava zdela! Gledajte!
gradio svoju slavu u pogledu psihičkog, i
Biftek, debeo, sočan biftek! Hleb i
da je u tom bio polušarlatan. Govorio je o
maslac! Džem! Salata! A šta je ovo! Paklo
svojim snagama mnogo, i slušao svoju
cigareta? Daa! I jedan cigar! I čaša
ženu toliko, da je i sam počeo u njih da
burbona, vrlo dobra stvar, po mirisu.
veruje. Ali, bilo je momenata kada je
Nešto... šta je to?«
upamtio da su mu snage bile, u najmanju
»Izgleda kao gumeni štapić« reče Frigit.
ruku, poluobmana.
»Odmotani. To mora biti... šta? Upaljač?
Ipak, bio je sposoban hipnotizer i
»Hrana!« neki je čovek vikao. Bio je to
verovao da mu oči zrače naročitu
krupan čovek i nije bio član grupe koju je
ekstrasenzornu snagu, kad god to poželi.
Barton smatrao »svojom«. On ih je
Mora da je ovo privuklo polučoveka.
sledio, a i drugi
su se gurali da se popnu
»Stena je izbacila strahovitu energiju«,
na stenu. Barton spusti ruku mimo
kaza Lev Ruač. »Sigurno je električna. Ali,
kontejnera u cilindru, i ščepa mali,
zašto? Ne verujem da je pražnjenje bilo
srebrni, pravougaloni predmet sa dna.
bez svrhe.«
Frigit je bio rekao da to može biti upaljač.
Barton pregleda stenu u obliku pečurke.
Barton nije znao šta je »upaljač«, ali je
Sivi cilindar u centru ulubljenja izgledao je
nazirao da ta stvar daje plamen za
neoštećen
eksplozijom.
On
dotače
cigarete. Zadržao je predmet u ruci, a
kamen. Nije bio topliji nego što se moglo
drugom zatvorio poklopac. Voda mu je
očekivati zbog njegovog izlaganja suncu.
tekla na usta, a creva krčala. I ostali behu
Lev Rauč upozori: »Ne diraj to! Može
jednako pohlepni; njihovi izrazi govorahu
biti još jedno.... i prekide kad shvati da je
da ne razumeju zašto nije uzeo hranu.
njegovo upozorenje zadocnelo.
Krupni čovek reče glasnim, pretećim
»Još jedno pražnjenje?« reče Barton.
tršćanskim italijanskim, »Ja sam gladan, i
»Ne verujem. Bar ne za izvesno vreme.
ubiću svakog ko pokuša da me zaustavi!
Taj cilindar je ostavljen ovde da naučimo
Otvori to!«
nešto iz njega.«
Ostali su ćutali, ali beše očevidno da su
Položi ruke na gornju ivicu pečurkaste
očekivali da Barton preuzme glavnu ulogu
strukture i skoči. Pope se na vrh, sa
o odbrani. Umesto toga, on reče: »Otvori
lakoćom koja ga je radovala. Prošlo je
sam« i okrenu se. Ostali oklevahu... Videli
mnogo godina otkad se osećao tako mlad
su i omirisali hranu. Kaz je balio... No,
118
Barton reče: »Gledaj tu rulju. Biće tuče za
koplja. Bez sumnje je želeo da prekali
minut. A ja kažem, treba ih pustiti da se
šiljak.
biju za svoje zalogaje. Nije da izbegavam
Barton pogleda metalni predmet koji je
tuču, znate«, dodao je, besno ih
uzeo iz zdele. Bio je od teškog srebrnog
gledajući. »Nego, siguran sam da ćemo
metala, pravougaon, pljosnat, oko dva
do vremena za večeru svi imati sopstvene
inča dug, i širok tri desetine dužine. Imao
cilindre pune hrane. Ovi cilindri, zovite ih
je malu rupu na jednom kraju, i klizač na
zdele, ako vam se više dopada, samo
drugom. Barton stavi nokat od palca na
treba da budu ostavljeni na stenu, da bi