Potom ga dašci vazduha na njegovim
neverniče!«
golim znojavim leđima podstakoše da se
Jedini je bio budan među milionima
okreće oko šipke. Iza njega, u vertikalnom
bića.
redu koji maločas beše zauzeo, spavači su
Kada se okrenu proračunatom brzinom
takode padali. Jedan za drugim, kao da se
kompletne revolucije za deset sekundi,
organizovano spuštaju kroz vrata u podu,
vide još nešto, što učini da zine od
kovitlali su se pored njega u lakom
iznenađenja. Pet redova dalje ležaše telo
okretu. Glave su ga mimoilazile za
koje je na prvi pogled delovalo ljudski. Ali,
nekoliko inča. Bio je srećan da ga nisu
nijedan pripadnik vrste Homo sapiens
odbacili od šipke i povukli u ambis.
nema po četiri prsta na rukama i nogama.
Padahu u dostojanstvenoj povorci. Telo
Ni nos i tanke smežurane usne kao u psa.
za telom obaralo se s obe strane šipke,
Ni mošnice sa mnoštvom kvržica. Ni uši sa
dok su milioni ostalih i dalje spavali.
toliko neobičnih vijuga.
Jedno vreme je ukočeno posmatrao.
Užas iščeznu. Njegovo srce uspori, iako
Zatim poče da broji tela; uvek je bio
se još ne beše normalizovalo. Mozak mu
revnostan brojač. Ali, kada stiže do 3.001,
se odmrznu. Mora izići iz ove situacije, u
presta. Potom je zurio u vodopad tela.
kojoj je bespomoćan kao svinja na ražnju.
Koliko su visoko, nemerljivo visoko, bila
Hteo bi da se domogne nekog ko mu
naslagana? I koliko su duboko mogla
može reći šta će ovde, kako je tu dospeo,
pasti? On ih je nesvesno strmoglavio,
i zašto.
kada je dodirom prekinuo silu koja je
Odlučio je da dela.
izbijala iz šipke.
Sastavi noge, ritnu se, i otkri da ga je
Uz šipku se nije mogao popeti, ali se
akcija, odnosno reakcija, odbacila napred
mogao spustiti. Poče da silazi, a onda
za pola inča. Ponovo se ritnu i pomeri
pogleda naviše i zaboravi tela za čije je
nasuprot otporu. Ali, čim je zastao, bio je
poniranje kriv.
polagano vraćen natrag, na svoje staro
Nekakvo brujanje odozgo zaglušilo je
mesto. Njegove noge i ruke pažljivo su
šištanje padajućih.
dovedene u prvobitan položaj.
Mali plovni objekat, načinjen od svetlo‐
Besan, trzajući nogama i zamahujući
zelene supstance i oblikovan kao kanu,
106
spuštao se između kolona padača i
rebara da se uveri da su sva još tu.
susednih kolona visećih tela. Pomislio je
»Dužan si za tela«, odgovori Bog,
da vazdušni kanu nema vidljivih po‐
ponovo ga udarajući palicom. »Da i ne
moćnih sredstava i — to je bila mera
spominjem duše. Dužan si za tela i duše,
njegovog užasa — čak zanemario svoju
što je jedno isto.«
igru rečima. Bez vidljivih pomoćnih
Barton se napregnu da stane na noge.
sredstava. Poput magične lađe iz Hiljadu i
Niko, čak ni Bog ne može da udari Ričarda
jedne noći.
Bartona u rebra i da ode bez borbe.
Jedna glava izvirila je iz broda. Plovni
Bog, ignorišući ništavan pokušaj, izvuče
objekat je stao, i brujanje se prekinulo.
veliki zlatni sat iz džepa od prsluka,
Drugo lice pojavi se uz prvo. Oba su bila
odveza teški poklopac, pogleda u šake, i
uokvirena dugom, crnom, pravom kosom.
reče: »Davno je morala biti naplata.«
Ubrzo se povukoše, brujanje iznova poče
Bog ispruži drugu ruku, sa dlanom
i kanu produži dole ka njemu. Kada se
spremnim đa uzme.
nade na oko pet stopa od njega, stade.
»Plati, gospodine. Inače, biću prinuđen
Na zelenom pramcu beše jedan jedini
na poništenje.«
mali simbol; bela spirala koja je eksplo‐
»Poništenje čega?«
dirala udesno. Jedan od posade kanua
Pade mrak. Bog poče da se rastvara u
govorio je jezikom sa mnogo samoglas‐
tamu. Istovremeno, Barton primeti da mu
nika i različitim, često ponavljanim, glo‐
sliči. Imao je istu crnu pravu kosu, isto
talnim plozivom. Zvučao je polinežanski.
arapsko lice sa crnim, prodornim očima,
Najednom opet oseti nevidljivu čauru
visoke jagodice, pune usne i isturenu,
oko sebe. Tela što su padala usporiše, i
snažnu donju vilicu. Iste duge, duboke
stadoše. Čovek na šipki oseti kako ga
ožiljke, svedoke somalskog koplja koje mu
privlačna sila obuhvata i podiže. Iako se
je probolo vilice u bici na Berberiji,
očajnički privio uz šipku, noge mu se
imađaše na obrazima. Ruke i stopala
pomeriše naviše a potom se odvojiše, i
behu mu mali, u neskladu sa širokim
telo ih je sledilo. Uskoro je gledao dole.
ramenima i masivnim plećima. A imao je i
Ruke su mu se odvojile; osećao je da je
dugačke guste brkove, i dugu račvastu
time onemogućen i njegov dohvat života.
bradu, što je navelo Beduine da ga
Poče da plovi uvis i da rotira. Prođe pored
nazovu »Otac Brkova«.
vazdušnog kanua i uzdiže se iznad njega.
»Izgledaš kao đavo«, reče Barton, ali
Dvojica ljudi u kanuu bili su nagi,
Bog je bio postao tek još jedna senka u
tamnoputi poput jemenskih Arapa, i
tmini.
privlačni. Crte lica im behu nordijske,
3
nalik Islanđanima koje poznavaše.
Jedan od njih podiže ruku u kojoj držaše
Barton je još spavao, ali sasvim blizu
metalni predmet veličine olovke. Pogleda
površine svesti, tako da je bio svestan da
duž njega, kao da namerava da puca.
spava. Svetlost je smenjivala tamu.
Ploveći vazduhom, vikao je gnevno sa
Tada se njegove oči otvoriše. Nije znao
mržnjom i osećanjem poraza, i zamlat‐
gde se nalazi.
arao rukama da otpliva do mašine.
Gore se prostiralo plavo nebo. Nežan
»Ubiću!« vrištao je. »Ubiti! Ubiti!«
povetarac milovao mu je nago telo.
Opet nastupi zaborav.
Njegova ćelava glava, leđa, noge i dla‐
novi, behu na travi. Okrenu glavu udesno
2
i spazi poljanu prekrivenu sasvim niskom,
zelenom, gustom travom. Poljana se bla‐
Bog stajaše nad njim, čim je legao na
go uzdizala, čitavu milju. Pokraj nje beše
travu pored vode i žalosnih vrba. Ležao je
niz brežuljaka, koji su počinjali blago, a
široko otvorenih očiju, slab poput
zatim postajali strmiji i viši, i vrlo nepra‐
novorođenčeta. Bog ga je udarao u rebra
vilnog oblika, kao da se penju ka planina‐
krajem
jedne gvozdene palice. Bog je bio
ma. Činilo se da se brežuljci protežu oko
visok sredovečan čovek. Imao je dugu,
dve i po milje. Sve beše obraslo drvećem,
crnu, račvastu bradu i nosio je nedeljno
od kojeg pojedino blistaše crvenom, azur‐
odelo engleskog gospodina iz vremena 53
nom, svetlozelenom, razbuktalom žutom,
godine duge vladavine kraljice Viktorije.
i tamnoružičastom bojom. Planine iza
»Kasniš«, kaza Bog. »Znaš da si davno
brežuljaka dizale su se naglo, okomito i
morao da platiš dug.«
neverovatno visoko. Bile su crne i plavi‐
»Kakav dug?« upita Ričard Frensis
častozelene, i izgledale poput staklasto‐
Barton. Pređe vrhovima prstiju preko
vatrene stene sa ogromnom mrljom od
107
lišaja koji je pokrivao najmanje četvrtinu
stope.
površine.
Svako je imao isti predmet pričvršćen za
Između njega i brežuljaka beše mnogo
ručni zglob.
ljudskih tela. Najbliže, na odstojanju od
Srce polako poče da mu dobija u brzini,
svega nekoliko stopa, beše telo bele že‐
čula mu se pokrenuše i stade na noge.
ne, koje je stajalo ispod njega u verti‐
I ostali su poustajali. Mnogima su lica
kalnom nizu.
bila opuštena, ili kao kakvim ledenim
Požele da se podigne, ali je bio trom i
čudom zamrznuta. Pojedini izgledahu
ukočen. Sve što je u tom trenu mogao
uplašeno. Oči su im bile razrogačene i
učiniti, a što je takode iziskivalo veliki
kolutave; grudi su im se brzo dizale i
napor, bilo je da okrene glavu na levu
spuštale; iz pluća im je šištalo. Drugi su se
stranu. Tamo beše još nagih tela, po
tresli kao da ih je pomeo ledeni vetar,
poljani koja se spuštala ka reci udaljenoj
iako je vazduh bio prijatno topao.
možda sto jardi. Reka je bila široka oko
Čudna stvar, zaista neobična i zastra‐
milju, i sa njene druge strane nazirala se
šujuća stvar, bila je gotovo apsolutna ti‐
još jedna, verovatno isto ovolika poljana
šina. Niko nije izgovarao ni reč; čuo je
što se uzdizala ka podnožju prekrivenom
samo dah onih do njega, jedan lak pljesak
sa još više drveća, a potom ka visoko
kao da se neko udario dlanom po kolenu;
uzdignutim, strmim plavičastozelenim
tiho zviždanje žene.
planinama. To je istok, pomisli ukočen.
Usta im behu poluotvorena, kao da su
Sunce se upravo beše uzdiglo iznad vrha
zaustili da nešto kažu.
planine na toj strani.
Počeše da se kreću okolo, gledajući
Gotovo uz samu ivicu reke nalazila se
jedan drugog u lice, katkad pružajući ruke
neobična građevina. Bila je od sivog
da ovlaš dodirnu onog do sebe. Vukli su
granita sa crvenim mrljama, oblikovana
svoje bose noge gore‐dole, zurili u brda,
kao pečurka. Njen široki trup nije mogao
drveće puno velikih živopisnih cvetova,
biti viši od pet stopa, a glava joj je u
lišajeve i visoke planine, iskričavu i zelenu
prečniku iznosila oko pedeset stopa.
reku, kamenje u obliku pečuraka, kaiševe
Pođe mu za rukom da se dovoljno
i sive metalne kutije.
uzdigne i nalakti.
Neki behu svesni svojih golih glava i lica.
Beše još granita u obliku pečurke, duž
Uopšte, karakterisahu ih nesvestan
obe strane reke.
pokret i tišina.
Svugde po poljani ležahu neodevena će‐
Iznenada, jedna žena zastenja. Pade na
lava ljudska bića, razmaknuta oko šest
kolena, zabaci glavu i ramena unatrag, i
stopa. Većina još ležahu na leđima, zureći
urliknu. Istovremeno, daleko dole uz
u nebo. Drugi su počinjali da se kome‐
rečnu obalu, još neko urliknu.
šaju, gledaju unaokolo, ili čak ustaju.
Kao da su ova dva krika bili signali. Ili
On se uspravi takođe i opipa glavu i lice
dupli ključevi za ljudski glas koji
obema rukama. Bili su glatki.
otključaše.
Telo mu ne beše izborano, izbrazdano,
Muškarci, žene i deca počeše da vrište i
čvornovato i uvelo, poput tela šezdeset‐
jecaju, da grebu sopstvena lica noktima,
devetogodišnjaka koji leži na samrtničkoj
da se udaraju u grudi, padaju na kolena i
postelji. Bilo je to telo glatke kože i snaž‐
dižu ruke kao za molitvu, da se bacaju
nih mišića, kakvo je imao kao dvade‐
ničice i zarivaju lica u travu, kao da, noje‐
setpetogodišnjak. Isto telo imao je kada
vima nalik, izbegavaju da budu viđeni, ili
je plovio između šipki u onom snu. Snu?
da se valjaju napred‐nazad, lajući poput
Delovalo je preupečatljivo da bi bilo san.
pasa ili zavijajući kao vukovi.
Oko ručnog zgloba imao je uzanu traku
Bartona obuze užas i histerija. Požele da
od providnog materijala. Bila je povezana
klekne i moli za spas od suda. Požele
šest inča dugim kaišem od istog mate‐
milost. Nije hteo da vidi zaslepljujuće lice
rijala. Drugi kraj kaiša beše stegnut oko
Boga kako se pomalja iza planina, lice
jednog metalnog luka, ručice sivkastog
svetlije od sunca. Ne beše ni tako hrabar,
metalnog
sa
zatvorenim
ni tako nevin, kako mu se nekada činilo.
poklopcem.
Sud može biti tako strašan, tako
Leno, ne koncentrišući se jer mu je
neopozivo konačan da nije podnosio
misao bila prespora, podiže cilindar. Težio
pomisao na njega.
je manje od funte, pa nije mogao biti od
Nekoć je maštao o izlasku pred Boga
gvožđa, čak i da je šupalj. Prečnik mu je
posle smrti. Bio je mali i nag, i stajao je
iznosio stopu i po, a dužina više od dve
nasred jedne nepregledne poljane nalik
108
ovoj, ali sam samcit. Bog, velik kao
se vratiti u svoje normalno stanje.
planina, koračao je ka njemu. A on,
Jednom, kad šok prođe, ljudi će se
Barton, ukopao se u mesto i prkosio
pribrati, a to znači i da će jedni druge
Bogu.
zlostavljati.
Ovde ne beše Boga, ali, svejedno, on se
Ne nađe ništa pogodno za oružje.
dade u beg. Trčao je preko poljane,
Potom mu sinu da metalni cilindar može
gurajući ljude i žene s puta, obilazeći ih i
poslužiti u tu svrhu. Udari njime o drvo.
preskačući one koji su se valjali po tlu. U
Iako lagan, beše izuzetno čvrst.
trku je urlao: »Ne! Ne! Ne!« Ruke mu se
Podiže poklopac, čiji je jedan kraj bio
okretahu poput vetrenjače, da ga odbra‐
&n
bsp; uglobljen unutra. U šupljoj unutrašnjosti
ne od neviđenog užasa. Cilindar pričvrš‐
bilo je šest spojenih metalnih prstenova,
ćen za njegov zglob obrtao se ukrug.
po tri na svakoj strani, postavljenih tako
Najzad je dahtao toliko da više nije
da je svaki mogao držati duboku čašu,
mogao urlati, ruke i noge mu behu
posudu ih pravougaoni kontejner od
otežale, pluća su mu gorela, a srce
sivog metala. Svi kontejneri bili su prazni.
tutnjalo, pa se sruči pod prvo drvo.
Zatvori poklopac. Bez sumnje, otkriće na
Posle nekog vremena ustade i osvrnu se
vreme čemu cilindar služi.
na livadu. Buka koju je rulja stvarala beše
Što god da je bilo, uskrsnuće nije rezul‐
se, iz vriske i urlika, pretvorila u glasno
tiralo telima od krhke, maglovite ekto‐
brbljanje. Većina su razgovarali, premda
plazme. On je sav bio kost, krv i meso.
se nije činilo da iko ikog sluša. Barton ne
I, premda se još osećao odvojen od
mogaše razabrati pojedine reči. Neki ljudi
stvarnosti, kao da je bio otkačen od
i žene grlili su se i ljubili kao da su se
zupčanika sveta, šok je nestajao.
poznavali u prethodnom životu i sad se
Bio je žedan. Moraće da siđe i pije iz
drže da ponovo jedni druge uvere u svoje
reke, sa nadom da nije zatrovana. Na tu
identitete i svoju stvarnost.
pomisao načini grimasu i pogladi gornju
Behu tu i deca, u velikom čoporu.
usnu. Na dodir prsta se razočarao. Čudna
Nijedno nije bilo mlađe od pet godina.
reakcija, pomisli, i seti se da su njegovi
Kao i u starijih, glave su im bile ćelave.
gusti brkovi nestali. O, da, nadao se da
Polovina su plakali, nepomični. Ostali,
rečna voda neće biti zatrovana. Kakva
takođe gorko plačući, trčali su gore‐dole i
čudna misao! Zar mrtvi treba da budu
gledali lica iznad sebe, očito tražeći
vraćeni u život, jedino da bi bili ponovo
roditelje.
ubijeni? Ali, podugo stajaše ispod drveta.
Sad je već lakše disao. Ustao je i
Mrzelo ga je da ide natrag kroz tu gomilu
okrenuo se. Drvo pod kojim je stajao bilo
koja je suludo pričala i histerično jecala,
je crveni bor (katkad pogrešno nazivan
da bi se domogao reke. Ovde, daleko od
norveškim) oko dve stotine stopa visok.
njih, bio je umnogome oslobođen užasa,
Pored njega beše drvo kakvo nikad nije