ošamućenim, ufiksanim vojnicima.
Od kritike do podsmeha, od podsmeha
Baš kao što je Gibsonova »budućnost«
do surovosti; dugi noževi se izvlače iz
zapravo samo ukrašena varijanta narko‐
korica, a u literarnim zadnjim uličicama
kulture šezdesetih, tako je i Šepardova
čekaju zasede spremne da te saseku.
»budućnost« ogromnim delom zasno‐
A ipak, i mučki napadi kritičara su bolji
vana na uspomenama o vijetnamskom
od onoga što dode posle; od tišine.
ratu. To je savršeno prirodno. Kad su SF
Bio sam na jednoj konvenciji u Denveru
pisci pedesetih pisali priče o »budućem«
u onim blaženim danima kad sam još
ratovanju protiv Rusije, pisali su u stvari o
uvek bio »vrući novi pisac«. Džordž
drugom svetskom ratu u kome se
Martin i ja smo popričali nekoliko
pravedni saveznici bore na život i smrt sa
trenutaka. Do tog trenutka već sam bio
nekom zaprepašćujuće zlom imperijom.
dospeo na drugo mesto u par kategorija, i
Naše priče o bliskoj budućnosti skoro
tužno sam razmišljao da te nagrade Hugo
uvek najbolje odslikavaju našu nedavnu
možda nikada neću dobiti. »Ama,
prošlost.
gubljenje nije tako strašno«, rekao je
87
Džordž. »Sačekaj samo dok dođe dan
opet primećen. Ne sa onim belo užare‐
kada, po prvi put, ne budeš uopšte ni
nim uzbuđenjem koje su osećali kad si bio
nominovan«.
novi pisac, ali zato, možda, sa daleko
Taj dan je došao, setio sam se njegovih
dubljim i trajnim razumevanjem koje
reči, i bio je u pravu. Bolelo je. Pisao sam,
nastaje između zrelog pripovedača i
tada, mnogo bolje nego u danima kad
njegove prirodne publike. Kad te budu
sam redovno dospevao na listu nomi‐
želeli radi tvojih priča, ne radi tvoje
nacija. Moji romani Vordingova hronika
novoće, onda to iz flerta prerasta u brak;
(Worthing Chronicle) i Hartova nada
trajaće. Možda će biti uspona i padova,
(Hart's Hope) bili su, bar po mom utisku,
ali više nikada nećeš vikati u vakuumu.
ambiciozni, i svakako bolji nego što je
ijedan moj nominovani roman ikada bio.
Reke literature
A ipak, koliko je meni bilo vidljivo, na
celom svetu ama baš niko ih nije
Jedan tip pisca rano otkrije svoj glas i
pročitao.
viziju i od toga više nikad ne odstupi, bez
Uistinu, praktično niko i nije. Nisam više
obzira šta ostatak sveta radi ili ne radi. Pri
bio vruć. Tri meseca posle izlaska moje
tom pomišljam na imena kao što su Kurt
najnovije knjige, ljudi su me pitali šta se
Vonegat (Vonnegut), R. A. Laferti (Laffer‐
sa mnom dogodilo, zašto već godinama
ty), Filip K. Dik (Philip K. Dick), Isak
nisam ništa objavio. Bilo je to kao da sam
Asimov (Isaac Asimov) i Dejvid Banč
pisao reči po vodi. A onda, posle izvesnog
(David Bunch).
vremena, ljudi su opet počeli da pri‐
Desilo se da je Vonegatov čudački glas
mećuju. I ja sam pokušao da vidim u
privukao naklonosti široke publike, baš
čemu se to moje pisanje izmenilo. Mislim
kao i Bredberijev (Bradbury) rapsodijski
da ipak stvar nije u toj vrsti promene. Ne
pripovedački stil i Asimovljeva čista ali
radi se pojedincu, nego o načinu
neodoljiva proza; njihov uzani fokus i
ponašanja ljudske zajednice.
idiosinkratični
pristup
nisu
im
Činjenica je da se isti ciklus ponovio, na
onemogućili uspeh kod širokog čitališta.
manje‐više isti način, kod mnogih drugih
Dikov stil i vizija našli su, među
»vrućih mladih pisaca«. Desilo se to, u
najtalentovanijim
mladim
piscima,
nekoj meri, Džordžu R. R. Martinu,
nekoliko sledbenika; prema tome, iako
Karolini Dž. Čeri, Bariju Longjearu
(Carolyn J. Cherry, Barry Longyear),
njegova slava i uticaj će se osećati još
Somtou Sačaritkulu. Ako hoćete da to
godinama. Laferti i Banč ostaju ukusi
dokazujem, Svonvikov članak je najbolji
manjine — iako mi koji uživamo u
dokaz. Za svakog od tih pisaca sticao se
njihovim delima nalazimo ogromne
utisak, svojevremeno, da je najbolja stvar
dobitke u tome.
od pronalaska usoljene govedine. A
Nijedan od tih pisaca nije pokazao ni
Svonvik kao da je skoro sasvim zaboravio
najmanji znak odstupanja sa kursa kojim
da su postojali.
su krenuli tokom prve tri nanosekunde
Isto će se desiti i Vilijemu Gibsonu i
njihovih književnih velikih praskova.
Lucijusu Šepardu. Dugi noževi već
Među današnjim mladim piscima, Feliks
izmahuju ka njima, ali brzo će doći čas da
Gotšolk (Felix Gotschalk), Džejms Blejlok
čak i zloba izbledi i nestane. »Šta, još neki
(James Blaylock) i Vilijem Gibson polaze,
Gibsonov roman«, mrmljaće oni tada.
čini se, istom stazom. Svaki piše priče
»Ma ne može to da bude dobro koliko
koje se od prvog momenta mogu prepoz‐
Neuromanser«. Pitaće: »A šta se desilo sa
nati kao upravo njegove, tako da ćete
onim Lucijusom Šepardom?«, iako će on
verovatno voleti sve njegove priče, ako
pisati podjednako dobro, i objavljivati
vam se dopala jedna, a ako vam je jedna
napisano. Nekog drugog će označiti
bila odvratna, verovatno će i sve ostale to
nazivom
»probojna
oštrica
naučne
biti.
fantastike«.
Ti pisci su kao reke u kanjonima. Režu
To nikakve veze neće imati sa njihovim
duboko; iz kamena izrezuju lepotu; večno
talentom ili njihovom veštinom. Obojica
teku istim kanalom.
postaju sve bolji. Jedini njihov problem je
Drugu krajnost čini pisac koji je kao reka
u tome što ne postaju noviji.
u ravnici. Možda će neko vreme teći
Srećom, ova faza ne traje dugo. Ako
dobro znanim kanalom, ali kad nastupi
možeš da izdržiš i da nastaviš sa pisa‐
vreme poplave, ne znaš ni približno gde
njem, pokušavajući nove stvari i učeći
će se tok na kraju zaustaviti. Literarnu
nove veštine, publika će se vratiti, bićeš
mapu neprestano revidiraš, jer taj nikad
88
ne ostaje dugo na istoj putanji.
Karen Fauler, Džima Kelija, Lucijusa
Pomislite
na
Vilijema
Goldmana
Šeparda, Šeri Teper (Sheri Tepper), Majka
(William Goldman), koji je išao od
Resnika, Stivena Bojeta, Rebeke Braun,
književnih romana do trilera, od komedije
Džona Stita, Brusa Sterlinga. Možda mi se
do fantazije i naučne fantastike. Dobija se
ne sviđa baš sve što oni rade; neće im svi
utisak da on hoće svakim novim
pokušaji uspevati; ali oni nikad neće biti
romanom da osvoji po jedan novi žanr, i
repetitivni niti dosadni, a dok budu rasli,
da dobro znane ikone tog žanra izvije u
ispitivaće sve granice pripovedaštva i
neobične oblike.
naučiće me stvarima za koje nisam znao
Ili pomislite na Džona Herseja (John
ni da su moguće. Oni će se razići po
Hersey) koji je napisao neka od najfinijih
celom pejzažu, dok će stari kanali
SF dela našeg vremena — Beli lotos (The
etiketirani kao »kiberpank« i »lifi« jednog
White Lotus), Kupac dece (The Child
dana biti suvi.
Buyer), i Moja peticija za više prostora
(My Petition for More Space) — a u isto
Ima li ičeg novog pod suncem?
vreme pisao i žurnalističke romane kao
što su Hirošima i Zid (The Wall).
Možda.
Iako ih većina ljudi ne sagledava kao SF
Dva romana iz 1986. godine, i to fan‐
pisce, Hersej i Goldman su dosegli
tazija o alternativnom univerzumu Kralj
kvalitet najboljih pisaca u našem polju —
šume Džona Medoksa Robertsa i vestern
i u svakom drugom polju gde su se
/ krimić / misterija / svemirska opera
oprobali. Njih ne sputava nijedan kanal,
Santjago Majka Resnika, imaju prave
oni se lako prelivaju preko zastrašujućih
epske heroje, što je u oba slučaja dalo
nasipa koje izdavači podižu između
zapanjujuće rezultate. (Ne govorim o
komercijalnih žanrova. Njih je nemoguće
literarnoj formi, nego o tome kakav je
zatvoriti. Skoro nikad ne pišu na isti način
protagonist.) To je drevna tradicija, koja
dvaput.
seže
unazad
do
Hektora,
Ahila,
Tim načinom je Lucijus Šepard krenuo
Gilgameša, ali kad se primeni na SF, daje
od starta. Njegove centralnoameričke
osećanje snage i inovacije.
priče vode ka jednom izvrsnom i ago‐
Dugo smo imali romantične heroje
nijskom romanu, ali on će tada biti gotov
(lutajućeg viteza sa zadatkom, ili kauboja,
sa tim; a tokom čitavog ovog vremena
ili svemirskog trgovca) koji slučajno uleću
pisao je i druge vrste priča, te će to i
u avanture a onda pobeđuju svojim
nastaviti.
superiornim kvalitetima ili čistom srećom,
Brus Sterling, koji je tobož kiberpanker,
slučajnošću.
igra kao oni košarkaši čiji su laktovi svuda:
Novi talas nam je dao nevaljalca, kome
prinuđuje ostale u žanru da se odmaknu i
ni do čega nije stalo, i običnog čoveka koji
tako stvara sebi prostor za šut na koš. Za
je večito nešto zbunjen kad se slava sjuri
autora ili koautora »Večere u Audo‐
na njega. (Za pedante kao što sam ja,
gastu«, »Zelenih dana u Bruneiju«,
napomenuću da to odgovara »ironij‐
»Osvajanja kosmosa na juriš« i romana
skom« i »nisko‐mimetskom« modusu kod
Šizmatriks (Schismatrix) nije lako reći šta
Nortropa
Fraja.)
(Northerop
Frye,
će taj pisac, inače ne uvek uspešan,
američki kritičar i teoretičar književnosti,
učiniti sledeće.
prim. prev.)
Nijedna od te dve tendencije nije
Epski heroj je nešto daleko više. On je
apsolutna, niti od druge bolja. Meri Reno
odabran, obeležen iako nije tražio taj
(Mary Renault) nije manje brilijantna kao
zadatak, ali onda on voljno prihvata da
spisateljica istorijskih romana zbog toga
odigra zadatu ulogu — nema onog
što su sve njene priče smeštene u antičku
cviljenja koje je umanjilo žanrovske he‐
Grčku, niti je Džejms Klavel (James
roje od Pola Atreida i Tomasa Kavenanta
Clavell) lošiji zbog toga što se orijentisao
do Brinovog Poštara. Epski junak ima
na Daleki istok. Spenser Roberta Parkera i
mana, može podbaciti, ali dosuđenu
Fleč Gregorija Mak Donalda (Gregory
ulogu prihvata i ispunjava najbolje što
McDonald) ne pokazuju siromaštvo ima‐
može.
ginacije, baš kao što se ni Melvil nije
Epski heroj nije bezumno nasilan, nije
morao stideti svog pisanja o moru. Kroz
Rambo. Uviđa šta je ostvarljivo, pa zato
uzani, duboki kanjon može teći i velika
ne pokušava ništa više od ostvarljivog; u
reka.
štetne i rizične postupke se upušta samo
Pa ipak, ne mogu izbeći da osetim više
onoliko koliko je neizbežno.
uzbuđenja kad razmislim o budućnosti
Epski heroj ne počinje kao kralj, nego
89
kao kraljev odabrani borac, »kampion«;
putanja kroz vreme vodi, neodoljivo, ka
ipak, ipak, on preuzima odgovornost za
stabilnosti i vezanosti: to su likovi koji
sve ljude koji su mu povereni. Za razliku
odrastaju.
od heroja‐nevaljalca i heroja‐kiber‐
Odrasli heroj pojavljuje se i u možda
pankera, epski heroj zna da za neke stvari
najboljoj noveleti 1986. godine, »O srećni
vredi i umreti, a za neke živeti, za razliku
dane« Džefa Rajmana (Geoff Ryman, »O
od heroja‐običnjaka kakvog prikazuju
Happy Day«) koja se pojavila u knjizi
»humanisti«, on takođe zna da radi nekih
Interzone: The First Anthology izdavača
stvari vredi i ubiti. Drugim rečima, on nije
Sent Martinsa (St. Martin). Ova brutalna
ni cinik ni idealist. On vidi šta je poželjno i
priča događa se među homoseksu‐
izvodljivo i trudi se svim silama da to
alcimama koji pomažu vladajućim že‐
postigne. Često pati, ponekad podbaci,
nama u istrebljivanju, na hitlerovski
čak i zaplače — ali ne cvili.
način, muškarca sklonih nasilju. Heroj
Iznad svega, on je oštro svestan časti i
sledi epsku paradigmu skoro u svim
dobrog imena. Kad on želi da njegova
detaljima; a kad uspostavi veze, to je
priča bude ispričana, to nije samo‐
istinski revolucionarni čin.
reklamerstvo; njegov život je od one vrste
Iznenadna pojava odraslog junaka u
o kojoj pesnici pišu, i on se trudi da nađe
naučnoj fantastici je značajna, velika
druge čiji poduhvati zaslužuju strofu ili
promena. Dovoljno je uporediti ta dela sa
dve. Dobro mišljenje časnih ljudi i žena o
dosad
najboljim i najzrelijim lifijevskim
njemu je jedina nagrada koju on očekuje,
romanom, a to je Plaža slobode Džima
jer jedino takvu vredi imati.
Kelija i Džona Kesela. Za razliku od
I Roberts i Resnik su napisali romane
Gibsonovog moralno mrtvog junaka u
koji se otvoreno drže tog obrasca. Usput
Neuromanseru, Kesel i Keli posežu prema
su odbacili mnoge rđave navike koje su u
odraslom protagonisti; njihov junak, sa
našem žanru duboko ukorenjene. Rezul‐
psihom omladinca, čezne za trajnom
tat je izuzetno moćno i živo pripo‐
vezom. Ali on je ne može održati, ona
vedaštvo, takođe i trajno istinita moralna
ostaje izvan njegovog domašaja. Plaža
vizija. Ne mogu predskazati da li njihovi, i
slobode
je
kompletan,
izvanredno
njihovima slični, romani predstavljaju
napisan, prijatan roman; ali on ostaje
početak nekog krupnog pomaka u SF i F
priča o adolescentnoj frustraciji —
literaturnim formama, ili samo brilijantna
ukratko, sasvim tradicionalna SF priča,
odstupanja. Ali ako ćemo imati neku
ma koliko bila dekorisana odličnim,
revoluciju, ja glasam za ovu.
imaginativnim pisanjem.
Epski heroj ima za šta da se bori. On je,
S druge strane, postoji roman Li Kenedi
zapravo, odrastao čovek. Malo je bilo
Dnevnik Amerikanca Nikolasa, literarno
odraslih heroja u SF. Većinom su naši
svakako dostojan divljenja isto koliko i
junaci deca ili pubertetlije, ili neoženjene
Plaža slobode, ali u kojem junak stiže u
i neudate osobe nesposobne da održe
zrelost. Nikolas, jedini pripadnik posled‐
trajniju vezu sa nekim. Nemaju korena, ni
nje generacije jedne porodice empati‐
budućnosti, ni doma, ni veza. Možda
čara, preuzima odgovornost za svoju
postoji nekolicina njih koji žele da
porodicu, i, na neki način, za čitavo
odrastu, ali to ni oni nisu još postigli, ili ne
društvo, plaćajući za to visoku cenu. Deo
postižu, ili ne mogu postići. Kiberpankeri i
te cene bila je i njegova nesposobnost da
lifijevci su slepo išli za tradicijom heroja‐
se potpuno veže za jednu ženu; po tome
omladinca — bez izuzetka. Gibsonovi
on liči na junaka Plaže slobode. Ali kod
junaci nisu ništa odrasliji od Nivenovih ili
Amerikanca Nikolasa, junak prelazi tu
Bredberijevih.