Vreme Prezira, Page 2

  – Šta mi vi tu kojekakve govnare pokazujete – iznervirao se Aplegat. – Ne zanima me...

  – Ama ne to! Čudovište! Mrtvo čudovište! Eno, vojnici ga tovare na taljige! Vidiš li?

  Aplegat se uspravi u uzengijama. Iako se smrkavalo a radoznalci se tiskali, ugledao je ogromnu šućmurastu telesinu. Krila slepog miša i škorpionski rep ovog čudovišta vukli su se bespomoćno po zemlji. Svi uglas oruknuvši, vojnici podigoše mrcinu i strovališe je na kola.

  Vidno uznemireni smradom krvi i lešine, konji u zaprezi zarzaše, cimnuše rudu na kolima.

  – Nema stajanja! – dreknu na starce desetar koji je komandovao vojnicima. – Idemo dalje! Ne smemo da zakrčujemo prolaz!

  Čičica pogna mazge, kola poskočiše na kolotrazima. Aplegat munu konja petom, sustiže ih.

  – Vojnici su, očigledno, bestiju ucmekali?

  – Ma kakvi – odvrati starac. – Kad su došli, vojnici su stali da viču na ljude, da ih psuju. Čas stani, čas miči se, čas ovako, čas onako. Nije im se žurilo da dođu do čudovišta. Poslali su po vešca.

  – Po vešca?

  – Tako je – potvrdi drugi starac. – Neko se setio da su videli vešca u selu, pa su po njega poslali. Projahao je pored nas. Belokos, gadna njuška, opasan mač na leđima. Nije prošlo ni sat vremena kad neko spreda povika da se može napred, jer je veštac bestiju ukokao. I tadar najzad krenusmo, i utom si ti, sinko, ovde banuo.

  – Oho! – reče Aplegat zamišljeno. – Tolike godine vijam se po drumovima a još na vešca nisam naišao. Je l’ video neko kako je on tu nakazu sredio?

  – Ja sam video! – povika momak razbarušene kose, kaskajući s druge strane kola. Jahao je bez sedla, držeći kljusastog pastrvastog sivca za dizgine. – Sve sam video! Jer bio sam pored vojnika, na samom pročelju!

  – Vidi ti balavca – reče starac konjušar. – Mleko mu pod nosom curi, a gle kako mudrijaši. Tražiš batine?

  – Pustite ga, oče – ubaci Aplegat. – Budući da smo na raskršću, ja ću poći za Kareras, a rad sam znati šta je bilo s tim vešcem. Pričaj, mališa.

  – Ovako je bilo – brzo prihvati momak, jašući kraj zaprege nogu pred nogu. – Veštac je došao kod vojnog komandanta. Rekao je da se zove Gerant. A komandant će na to da nek se zove kako god hoće, no bolje da se lati posla. I pokazao mu je gde čudovište sedi. Veštac je prišao bliže, malčice zagledao. Neman je bila udaljena oko petsto hvatova, ili i više, ali on je samo bacio pogled i odmah zaključio da je to mantikora, poprilično golema, i da će je ubiti ako mu za to plate dvesta kruna.

  – Dvesta kruna? – zagrcnu se drugi starac. – Je l’ on to načisto s uma sišao?

  – To isto je rekao i gos’n komandant, malo bestidnije. A veštac odvrati da košta toliko, i što se njega tiče, neka neman sedi na putu do sudnjeg dana. Komandant će na to da ni groša neće da plati, više voli da čeka da stvor sam odleti, a veštac, opet, da stvor neće odleteti jer je gladan i besan. A i ako odleti, vratiće se nazad, jer je to njegova lovačka tero... teret... terator...

  – Ne baljezgaj, balavče – razgnevi se stari kočijaš, koji je bezuspešno pokušavao da izduva nos i istovremeno drži dizgine – nego pričaj kako je bilo!

  – Pa govorim vam! Veštac je kazao da neman neće odleteti, nego će ubijenog viteza jesti, cele noći, polako, jer je vitez u panciru, neće ga tek tako iščankati. Tu priđoše trgovci i stadoše s vešcem pregovarati, te ovo, te ono, svak će nasporiti i nadodati, i stotinu kruna će mu dati. A veštac će ti na to da to je bestija, mantikora se, veli, zove, i zjelo je gibeljna, a sto kruna mogu sebi tadar u dupe da stave, jer za te pare on neće da podmeće svoja leđa. Na to se komandant rasrdi i reče da je sudba veščeva da pasji život vodi, i da, kao što je guzici suđeno da sere, tako je i njemu suđeno leđa da podmeće. A trgovce, videlo se, sujma beše da će se veštac uostriti, da će ga time otputiti, ter se na sto pedeset kruna nađoše. I veštac mač isuka, pa krenu putem ka onome mestu gde je neman sedela. A komandant za njim učini znak protiv uroka, pljunu na zemlju i upita se glasno zašto po zemlji hodaju takve vražje alavojde. Jedan trgovac ti na to da kad bi vojska uzela da bauke s puteva uklanja, namesto što vilenjake po šumama vija, tadar nam vešci ne bi ni trebali i da...

  – Ne drobeljaj – prekide ga starac – pričaj, deder, šta si video.

  – Ja sam – pohvali se momak – veščevog alata čuvao, kobilu s belegom na čelu.

  – Vrag kobilu odneo! Jesi li video kako veštac ubija neman?

  – Eh... – zamuca momak. – Nisam video... Gurnuli su me pozadi. Svi su se uglas drali i konje su uplašili, pa...

  – Lepo sam rekao – prezrivo će čičica – dupe moje je on video, balavander jedan.

  – Ali video sam vešca kad se vratio! – zapenuša momak. – A komandant koji je sve motrio sasma je u licu ubledeo i vojnicima tiho rekao da su to magijske čari ili trikovi vilenjački, da tako brzo običan čovek nije kadar mačem da barata... Veštac je pak novac od trgovaca uzeo, kobilu uzjahao i otišao.

  – Hmm... – promrmlja Aplegat. – Kuda je otišao? Putem za Kareras? Ako je tako, mogao bih da ga stignem, makar samo da ga vidim...

  – Ne – odvrati momak. – On je sa raskršća ka Dorijanu krenuo. Žurio je.

  *

  Veštac je retko kad nešto sanjao, pa je čak i te retke snove zaboravljao kad se probudi. Čak i kad su to bili košmari – a obično jesu bili košmari.

  I ovoga puta je to bio košmar, ali je sada veštac zapamtio barem njegov delić. Iz kovitlaca nekih nejasnih, uznemirujućih prilika, čudnih ali zloslutnih scena i neshvatljivih reči i zvukova koji su budili jezu, odjednom se pomolila jasna i čista slika. Ciri. Ciri drugačija od one koje se sećao iz Kaer Morhena. Njena pepeljasta kosa, koja se vijorila u galopu, bila je sada duža – kao što ju je nosila onda kada ju je sreo prvi put, u Brokilonu. Kad je projahala pored njega, hteo je da vikne i dozove je, ali nije mogao da dođe do glasa. Želeo je da potrči za njom, ali je imao utisak da je do pola butina utopljen u smolu koja se steže. Ciri kao da ga nije videla, nastavila je da galopira, u noći, između nakaznih jova i vrba koje su izmahivale grančugama kao da su žive. A on je video da je jure. Da tik za njom galopira crni konj koji nosi jahača u crnom oklopu, na glavi je imao šlem ukrašen crnom grabljivicom.

  Nije mogao da se pomeri, nije mogao da vikne. Mogao je samo da gleda kako krilati vitez sustiže Ciri, hvata je za kosu, vuče iz sedla i galopira dalje, vukući je za sobom. Mogao je samo da gleda kako Cirino lice modri od bola, a iz usta joj se otima bezglasni krik. Probudi se, naredio je sebi, ne mogavši da podnese košmar. Probudi se! Odmah da si se probudio!

  I probudio se.

  Dugo je ležao nepomično, oživljavajući san u sećanju. Onda je ustao. Izvukao je čantru ispod jastuka, brzo prebrojao novčanice od deset kruna. Sto pedeset za jučerašnju mantikoru. Pedeset za maglovida kojeg je ubio po nalogu seoskog kneza iz seoceta kod Karerasa. I pedeset za vukodlaka kojeg su mu prijavili meštani Burdorfa.

  Pedeset za vukodlaka. Dosta, jer posao je bio lak. Vukodlak se nije branio. Oteran u pećinu iz koje nije bilo izlaza, kleknuo je i čekao udarac mača. Vešcu ga je bilo žao.

  Ali trebale su mu pare.

  Nije prošao ni sat vremena, i već je jezdio ulicama grada Dorijana, tražeći poznati sokak i poznatu firmu.

  *

  Natpis na firmi je glasio: „Kodringer i Fen, konsultacije i pravne usluge". Geralt je ipak vrlo dobro znao da to što rade Kodringer i Fen ponajmanje ima veze s pravom, a sami ortaci su imali mnoštvo povoda da izbegnu bilo kakav kontakt kako sa zakonom, tako i s njegovim predstavnicima. Ozbiljno je, takođe, sumnjao u to da iko od klijenata koji su se pojavljivali u kamarašiji zna šta znači reč ’konsultacija’.

  U donjem nivou zgrade nije bilo ulaza; bile su tu samo solidno zamandaljene dveri koje zasigurno vode do kolnice ili štale. Da bi dospeo do ulaznih vrata, trebalo je da zađeš u zaleđe kuće, da uđeš u blatnjavo dvorište puno pataka i kokošaka, da otuda dođeš na stepenice, a onda prođeš uzani trem i ideš mračnim hodničićem napred. Tek tada si stajao pred masiv
nim vratima od mahagonija s velikim mesinganim zvekirom u obliku lavlje glave.

  Geralt udari zvekirom, pa brzo uzmače. Znao je da mehanizam na vratima može da iz skrivenih otvora u okovima izbaci gvozdene šiljke duge dvadeset cola. Teorijski, šiljci su gađali iz vrata samo onda kada je neko pokušavao da manipuliše bravom, donekle i onda kad bi Kodringer ili Fen pritiskali okidač, ali Geralt se više puta uverio u to da nema pouzdanih mehanizama, te da s vremena na vreme svaki od njih dejstvuje i onda kad ne treba – i obrnuto.

  Na vratima je sigurno bio neki uređaj za prepoznavanje gostiju, verovatno magijski. Pošto udariš zvekirom po vratima, niko te ne pita ko si. Vrata su se otvarala i na njima je stajao Kodringer. Uvek Kodringer, nikad Fen.

  – Zdravo, Geralte – rekao je Kodringer. – Uđi. Ne moraš toliko da se pribijaš uz nišu, razmontirao sam mehanizam, bezbedno je. Pre nekoliko dana nešto se u njemu pokvarilo i iz čista mira izrešetalo trgovačkog putnika. Uđi, slobodno. Imaš nešto za mene?

  – Ne – reče veštac ulazeći u prostrano, mračno predsoblje, u kojem je, kao i obično, blago zaudaralo na mačjak. – Ne dolazim kod tebe nego kod Fena.

  Kodringer se glasno zacereka, što je vešca učvrstilo u njegovoj sumnji da je Fen stopostotno bio mitska ličnost koja je služila da zamaže oči prevoima, bajima{1}, ubiračima poreza i drugim osobama koje su Kodringeru bile nepoželjne.

  Uđoše u kamarašiju, u kojoj je bilo svetlije jer je soba bila na vrhu kuće – prozori sa rešetkama bili su izloženi suncu veći deo dana. Geralt je zauzeo stolicu namenjenu klijentima. Preko puta, iza stola od hrastovine, raširio se u presvučenoj fotelji Kodringer, koji je naredio da ga zovu ’advokat’, čovek za kog nisu postojale nerešive stvari. Ako je neko imao teškoće, muke, probleme – išao je Kodringeru. I tada je taj neko brzo u rukama imao dokaze o tome da je njegov ortak u poslu nepošten i da se bavi malverzacijama. Dobijao je kredit u banci bez osiguranja i garancije. Jedino je on od mnoštva bankrotiranih poverilaca uspevao da izvrši naplate. Dobijao je nasledstvo, mada je bogati ujak obećavao da mu ni bakrenjaka neće prepisati. Dobijao je u postupku za deobu nasledstva, pošto bi čak i najzadrtiji rođaci neočekivano povukli svoja potraživanja. Njegov sin je izlazio iz tamnice, oslobođen optužbi na osnovu neoborivih dokaza ili oslobođen zbog nedostataka istih, jer ako su dokazi i postojali, oni su tajanstveno nestajali, a svedoci su se utrkivali da povuku ranije iskaze. Lovac na miraz koji je obletao oko ćerke najednom je okretao ćurak prema nekoj drugoj. Ženin ljubavnik ili ćerkin zavodnik usled nesrećnog slučaja doživljavao je komplikovan prelom tri ekstremiteta, od čega je bar jedan bio gornji. A zagriženi neprijatelj ili druga kakva nepoželjna jedinka prestajala je da smeta – po pravilu se za njom gubio svaki trag i glas. Da, ako je neko imao problema, odlazio je u Dorijan, hitao je kod „Kodringera i Fena“ i udarao zvekirom u vrata od mahagonija. Na vratima je stajao sam ’advokat’ Kodringer, nevisok, vitak i prosed, s nezdravim tenom, tipičnim za čoveka koji retko boravi na svežem vazduhu. Kodringer je uvodio klijenta u kamarašiju, sedao u fotelju, uzimao u krilo velikog crno-belog mačora i mazio ga. I Kodringer i mačor merkali su klijenta neprijatnim, uznemirujućim pogledom zelenkastožutih očiju.

  – Dobio sam tvoje pismo – reče Kodringer, odmeravajući vešca zajedno sa svojim mačorom. – Posetio me je i Neven. Prolazio je kroz Dorijan pre nekoliko nedelja. Ispričao mi je ponešto o tvojim jadima. Ali je malo toga rekao. Premalo.

  – Zbilja? Kakvo iznenađenje! To bi bio prvi poznat mi slučaj da Neven nije rekao previše.

  – Neven je – Kodringer se osmehnu – malo toga rekao jer je malo i znao. A rekao je manje nego što je znao jer si mu, jednostavno, o nekim stvarima zabranio da govori. Otkud da mu ti ne veruješ? Njemu, koji se bavi istim poslom kao i ti?

  Geralt se ozlojedi. Kodringer je hteo da se napravi da nije primetio, ali nije mogao jer je mačak primetio. Širom otvorivši oči, otkrio je bele očnjake i skoro nečujno zafrktao.

  – Ne razdražuj mi mačka – reče advokat, mazeći životinju da se umiri. – Pogodilo te je što sam vas nazvao kolegama. Pa to je istina. I ja sam veštac. I ja izbavljam ljude od nemani i jezivih muka. I ja to radim za pare.

  – Postoje izvesne razlike – promumla Geralt, i dalje pod neprijatnom prismotrom mačora.

  – Postoje – složi se Kodringer. – Ti si anahroni, a ja savremeni veštac koji prati duh vremena. I zato ćeš ti uskoro biti bez posla, a ja ću prosperirati. Na svetu uskoro više neće bid štriguna, viverni, endrijaga i vukodlaka. A nitkova će biti uvek!

  – Pa ti upravo te nitkove izvlačiš iz nevolja, Kodringeru. Sirotinja ne može da plati tvoje usluge.

  – Sirotinja nema da plati ni za tvoje usluge. Sirotinja nikad ni za šta nema, zato i jeste sirotinja.

  – Neviđeno logično! Epohalno otkriće, čovek ostaje bez daha!

  – Specifičnost istine i jeste u tome da čovek od nje ostaje bez daha. Istina je upravo ta da je baza i temelj naših profesija nitkovluk. S tim što je tvoj već gotovo relikt, a moj je realan i sve snažniji.

  – Dobro, dobro. Pređimo na stvar.

  – Krajnje je vreme – klimnu glavom Kodringer, mazeći mačka koji se istezao i glasno zafrktao, zarivajući advokatu kandže u koleno. – I završavajmo te stvari shodno stepenu njihove važnosti. Prvo: moj honorar, kolego vešče, iznosi dvesta pedeset novigradskih kruna. Imaš li toliko? Ili se i sam možeš ubrojati u sirotinju koju je muka pritisla?

  – Prvo da se uverimo da li si takvu sumu stvarno i zaradio.

  – Sam se uveravaj – hladno će na to advokat – i požuri. Pa pošto se uveriš, stavi pare na sto. Tada ćemo preći na sledeće, manje važne stvari.

  Geralt odveza s pojasa mošnju i sa zveketom je hitnu na sto. Mačor izvede silovit skok s Kodringerovih kolena i umače. Advokat skloni ćemer u fioku, ne proveravajući njegovu sadržinu.

  – Uplašio si mi mačka – neskriveno mu je zamerio.

  – Izvini. Mislio sam da je zveket novca poslednja stvar koja može da uplaši tvoju mačku. Reci, šta si saznao?

  – Taj Rjens – poče Kodringer – koji te tako interesuje, prilično je tajanstvena ličnost. Uspeo sam da konstatujem samo to da je dve godine studirao u školi za čarobnjake u Ban Ardu. Odatle su ga izbacili jer su ga ulovili u sitnim krađama. A ispred škole, kao i obično, čekali su vrbovnici obaveštajne službe Kedvena. Vrbovali su Rjensa. Šta je radio za obaveštajce Kedvena, nisam uspeo da utvrdim. Ali otpadnici iz škole čarobnjaka obično se školuju za ubice. Je l’ to ono što si hteo da čuješ?

  – Savršeno. Pričaj dalje.

  – Sledeća informacija potiče iz Cintre. Gospodin Rjens ležao je tamo u tamnici. Dok je vladala kraljica Kalante.

  – A zbog čega je ležao?

  – Zamisli, zbog dugova. Ležao je u ćorki kratko, jer je neko platio otkup za njega, isplativši te dugove sa sve kamatom. Prenos sredstava obavljen je posredstvom banke, sa upozorenjem da dobrotvor mora ostati anoniman. Pokušao sam da otkrijem odakle je novac stigao, ali sam odustao posle četiri banke zaredom. Onaj ko je platio otkup za Rjensa bio je profesionalac. I veoma mu je bilo stalo do anonimnosti.

  Kodringer zaćuta, teško se zakašlja, stavljajući maramicu na usta.

  – I najednom, čim se rat završio, gos’n Rjens pojavio se u Sodenu, u Angreni i u Brugi – nastavi malo zatim, brišući usta i gledajući u maramicu. – Promenio se toliko da čovek nije mogao da ga prepozna, barem kad govorimo o ponašanju i količini gotovog novca kojim je raspolagao i koji je rasipao. Jer kad je u pitanju ime, onda se bestidni kučkin sin nije trsio – i dalje je koristio ime Rjens. I kao Rjens počeo je intenzivno da traga za jednom osobom, tačnije stvorenjcem. Posetio je druide iz angrenskog okruga, one koji su se brinuli o ratnim siročićima. Telo jednog druida pronađeno je posle nekog vremena u obližnjoj šumi, masakrirano, imalo je na sebi tragove mučenja. Potom se Rjens pojavio na Prekorečju...

  – Znam – prekide Geralt. – Znam šta je uradio sa seljačkom porodicom iz Prekorečja. Za dvesta pedeset kruna računao sam da ću saznati više. Do sada su za mene novost bile samo
informacija o školi za čarobnjake i kedvenski obaveštajci. Ostalo mi je poznato. Znam da je Rjens bezobzirni ubica. Znam da je to arogantna hulja koja se čak ne trudi ni da uzme lažno ime. Znam da radi po nečijem nalogu. Po čijem nalogu, Kodringeru?

  – Po nalogu nekog čarobnjaka. Taj čarobnjak je platio otkup za njega iz tamnice. Sam si me obavestio o tome, a Neven je potvrdio da Rjens koristi magiju. Pravu magiju, ne trikove koje bi mogao da zna školarac najuren sa akademije. Neko ga, dakle, podržava, snabdeva ga amajlijama, verovatno tajno obučava. Pojedini čarobnjaci koji zvanično obavljaju praksu imaju takve tajne učenike i faktotume{2} za završavanje nelegalnih ili prljavih poslova. U žargonu čarobnjaka nešto takvo definiše se kao ’vođenje na povocu’.

  – Da je na čarobnjačkom povocu, Rjens bi koristio kamuflirajuću magiju. A on ne menja ni ime ni spoljašnji izgled. Nije se oslobodio čak ni obezbojene kože od opekotine koju je zaradio od Jenefer.

  – Upravo to potvrđuje da radi na povocu. – Kodringer se zakašlja, obrisa usne maramicom. – Jer čarobnjačka kamuflaža nije nikakva kamuflaža, samo diletanti pribegavaju tome. Kad bi se Rjens skrivao ispod magične zavese ili iluzorne maske, to bi smesta aktiviralo svaki magijski alarm, a njih sada ima praktično svaka gradska kapija. A čarobnjaci nepogrešivo osećaju iluzorne maske. Tamo gde je okupljena masa sveta, u najvećoj rulji Rjens bi skrenuo na sebe pažnju svakog čarobnjaka, kao kad bi mu iz ušiju plaminjala vatra, a iz guzice kuljao dim. Ponavljam: Rjens radi po nalogu čarobnjaka i dejstvuje tako da ne privlači na sebe pažnju drugih čarobnjaka.

  – Neki misle da je on nilfgardski špijun.

  – To mi je poznato. Tako, na primer, smatra Dajkstra, šef obaveštajaca Redanje. Dajkstra retko kad pogreši, možeš da prihvatiš da je i ovog puta u pravu. Ali jedno ne isključuje drugo. Čarobnjak-faktotum može, istovremeno, da bude i nilfgardski špijun.