5. Gregory Benford, BRIDGES TO SCENCE FICTION (MOSTOVI ZA NAUČNU
FANTASTIKU), So. 111. Univ. Press, 1981.
6. Thomas Disch, »The Embarrasment of SF«, in SCENCE FICTION AT LARGE (»Čime
nas naučna fantastika zbunjuje«, u knjizi NAUČNA FANTASTIKA PUŠTENA S
LANCA, urednik Piter Nikols), edited by Peter Nicholls, Victor Gollancz, London, 1976, str. 139—155.
7. Gregory Benford, THE PATCHIN REVIEW (PAČINSKA REVIJA) 3,1982, str. 5‐9.
8. S. Finch‐Rayner, J. Pop. Culture (Kultura), 1984, u pripremi.
9. Gerard Klein, — SFS 4, 1977, str. 3—13.
10. Richard D. Erlich, FOUNDATION (ZADUŽBINA) 27, 1983, str. 64‐71.
11. Jerry Pournelle, DESTINIES (SUDBINE), Vol. 2 NQ 2, Ace, NY, 1980.
12. Gregory Benford, »Why is There so Little Science in Literature?« in NEBULA
AWARD STORIES 16, (»Zašto u književnosti ima tako malo nauke?«, u knjizi PRICE
NAGRAĐENE NEBULOM, urednik Džeri Purnel), Ed. by Jerry Pournelle, Holt
Reinhart Winston, NY, 1982.
94
INTERVJU
Vilijem
Gibson
Klimnuće
glavom
apokalipsi
(A Nod to the Apocalypse: An Interview
William Gibson, by Colin Greenland, in:
Foundation 36, Summer 1986) Prevod: A.
B. Nedeljković.
Kolin Grinlend: Kako vam se dopada
imaju tako mnogo detalja, izgrađivane su
London?
tokom tolikih generacija. Koje god par‐
Vilijem Gibson: Izgleda kao samo jedan,
čence da pogledate, čini se da ono sadrži
ogroman, organski artefakt, a američki
više informacija nego što bi sadržala cela
gradovi nikad tako ne izgledaju. Američki
jedna struktura u SAD. Uvek sam se pitao
gradovi su izgrađeni tokom relativno krat‐
da li se Evropljanima čini da Amerika ima
kog vremenskog perioda, što doprinositi
dovoljno podataka. Mogu da zamislim da
da životna sredina bude unekoliko funkci‐
im izgleda prazna.
onalnija, ali im to oduzima dubinu. U Lon‐
KG: Koliko nam ostaje do epohe Neuro‐
donu istinski doživljavam grad kao
mansera ?
lavirint.
VH: E, to ni meni nikad nije bilo mnogo
KG: Da li se izgubite?
jasno. Namerno sam izbegao datiranje
VG: Izgubim se, ali metro mi je oduvek
Neuromansera, ali mislim da se na
bio veoma jasan. On je nervni sistem tog
osnovu nekih elemenata naznačenih u
organizma. Izgubim se, ali se obično izgu‐
romanu može pretpostaviti da se roman
bim sa zadovoljstvom. Njujork je malena,
odigrava negde između srednjeg i poznog
majušna stvar na jednom ostrvu, ali
XXI veka: godine dve hiljade sedamdeset i
natrpana veoma visoko. Ćovek bi mogao
neke. Uvek se trgnem kad ljudi u naučnoj
peške obići ceo krug oko Njujorka za
fantastici daju konkretne datume. Postoji
jedan dan, zapravo mogao bi kad bi sva
izvesna vrsta bukvalnosti koja uvek uma‐
predgrađa bila jednako bezbedna. Ovde
nji moje zadovoljstvo pri čitanju naučne
je na svakom koraku ispisano neverovat‐
fantastike. Znam da je kod mnogih čita‐
no bogatstvo ljudske simbolike: stvari
laca SF upravo suprotno: oni baš to vole.
95
Na Meksi‐konu sam razgovarao sa jednim
VG: To je nešto što pokušavam da ob‐
čovekom koji je kritikovao Neuromansera
radim u knjizi koju sad pišem. Tu je jedan
zato što se ne uklapa u pravu istoriju. U
moj lik suočen sa invazijom vanzemaljaca
Neuromanseru se zna da je bio neki rat;
koji osvajaju Sunčev sistem, prethodno
nikad se nisam maltretirao pitanjem kad
već zaposednut od strane ljudi. Ali, on je
je bio, ili ko se tačno borio. Želeo sam
samo normalna individua, nije u onoj
samo da malo, kao, klimnem glavom u
poziciji, koju protagnosti SF romana često
pravcu apokalipse, i da pokažem te ljude
imaju, naime, u poziciji da može da
kako, uz sleganje ramenima, otpisuju
sagleda celokupno događanje. On nije
nekoliko uništenih gradova. Stvar su
baš onde gde se stvari odigravaju, i
sasvim apsorbovali.
prilično mu je nejasno šta se dešava. U
ljudskoj istoriji ima puno nejasnoća.
Evropa umetničkih galerija, restorana i
KG: Vaše knjige prikazuju veoma bogat
parkova. Čini se da je doba Evrope prošlo:
rečnik budućnosti, onaj ulični, tehnički i
ona je isključena, tamo je sad tišina. A u
profesionalni žargon koji je nastao kao
sredini je velika rupa. Da li tako
plod ove kulture. Odakle vam to?
sagledavate Evropu danas?
VG: Moja je navika da pazim i osluš‐
VG: Nisam razmišljao o tome, ali vero‐
kujem popularne reči koje u engleski jezik
vatno je tako. Vrlo je prijatno u Evropi
ulaze iz raznih kultura i subkultura.
Grofa Ziroa, u onim delovima, malim, ko‐
Obično se radi o stvarima koje nisu ušle u
je vidite. U nekim evropskim zemljama
opštu upotrebu, ali zvuče istinito. Ima u
još ima nešto industrije, ali to ne vidite,
Neuromanseru jedan lik zvan Diksi
jer interesovanja glavnog lika nisu na tu
Fletlajn, koji se vratio iz mrtvih, i to ne
stranu usmerena. To je verovatno jedno
jednom. E, »fletlajn« (flatline, ravna linija,
veoma američko sagledavanje Evrope,
prim, prev.) je sleng američkih vozača
turistička Evropa. Nikad nisam imao strp‐
ambulantnih kola za »smrt mozga«.
ljenja niti želje da razumem ko kome šta
Takvu liniju vidite na EEG. To uopšte nije
radi u ovom svetu. Za mene svet zaista ne
opšteprihvaćen izraz, jer sam to čuo
postoji na tom nivou. Uopšte, ja ne
samo jednom, kad su dvojica bolničara
ekstrapoliram onako kako su me učili da
ušla u jedan bar. Ne bih rekao da sam
SF pisac treba da čini. Samo reagujem na
mnogo reči izmislio, međutim neke od
svoje utiske o svetu i malo ih, kao,
njih nemaju u stvarnosti baš ono znače‐
pojačavam, malo ih iskrivljujem radi
nje koje sam im ja dao. Nešto slično sam
efekta.
uradio sa kompjuterskom tehnologijom,
KG: Mene to delo veoma privlači, iz‐
o kojoj blagog pojma nemam. Iz reči koje
među ostalog i zato što njegova složenost
se tamo često čuju izbacio ono inže‐
ide dalje od mape. Ne saznajem šta je
njersko, jer to su reči koje sadrže i neki
onostrana ivica, nije sve ucrtano. Imam
nivo poetičnosti. Pitao sam se: kakve aso‐
osećanje da se to uklapa u moje
cijacije ovo pobuđuje? I odatle sam radio.
sagledavanje stvarnog sveta: mogu da ga
Onda sam, na kraju, sve proverio kod
&
nbsp; sagledam samo donekle.
nekog tipa koji piše reklame za jednu
softversku kompaniju, i on mi je rekao da
je sve dobro. Kasnije sam naučio ponešto
o kompjuterima i sad vidim da su
promakle mnoge stvari koje nisu osobito
pametne.
KG: Baš kao što niste dali pun pregled
istraživačkog rada, niti hronologiju na
kraju knjige, niste dali ni rečnik. Pustili ste
na nas poplavu tih slabo poznatih reči već
na prvoj stranici, a ipak uspevate, nekako,
da nam prenesete tačno ono što ste hteli
da kažete.
VG: Ima tu jedan trik. Ja internu struk‐
turu dijaloga tako razradim, da se kon‐
tekstualne informacije saopštavaju prog‐
resivno. Kad po prvi put naletite na neku
96
nepoznatu reč, to vam je nepoznata reč:
li ti je to poznato?«
ali već sledeći put kad se s njom sretnete,
VG: Moguće je sagledati kompjuter kao
a to, nadam se, nije suviše mnogo stra‐
nešto što nije iznenadni skok, nego stvar
nica kasnije, već postoji delić konteksta.
koju odavno stvaramo, još od Stoun‐
Dobro sam pazio da svim tim rečima dam
hendža i katedralskih prozora, i sličnog:
kontekste koji će omogućiti da reč,
to su replikacije informacija, to su oruđa
čitaocu, »škljocne« i postane jasna posle
za pamćenje. U mojim knjigama kompju‐
samo nekoliko ponavljanja. To pomalo liči
teri su prosto jedna metafora za ljudsku
na ono što doživljavate kad otputujete u
memoriju. U Neuromanseru, kompju‐
stranu zemlju. Tekst vam puno pomaže,
terska memorija liči na ljudsku daleko
ali ja se trudim da ta pomoć ne bude
više nego što je verovatno da će u
uopšte blizu vas. Svesno sam nastojao da
stvarnosti ikada ličiti. Neuromanser kaže
izbegnem stvari koje su umanjile moje
Kejsu: »Memorija je holografska, za vas...
zadovoljstvo u onim knjigama koje su mi
ja sam drukčiji... Radi se prosto o tome
se, inače, dopale — deliće gde neko stane
što je holografska paradigma najprib‐
pa kaže: »Pa, znate, mi u našem društvu
ližnije predstavljanje ljudske memorije
radimo ovako«.
koje ste vi bili u stanju da načinite. Ali
KG: Pa se fasada raspadne na komade.
nikad ništa niste preduzeli po tom
Znači, vi ste o pravim kompjuterima
pitanju... Da jeste, možda se ovo ne bi
počeli da učite tek nedavno.
sad dešavalo.«
VG: Prvi put u životu sam dodirnuo
KG: Znači kiberprostor nije samo
pravi kompjuter pre oko mesec dana.
zgodan način da se dramatizuju procesi
KG: Da li ste imali neki razlog da se
koji su sada spori i prilično dosadni.
namerno držite daleko od prave stvari,
VG: Ne, ja mislim da se već dešava
dok pišete o imaginarnoj budućnosti te
nešto slično kiberprostoru. Kad pogledate
stvari?
onaj fizički intenzitet u držanju klinaca
VG: Malčice su me plašili pravi
koji igraju video‐igre, postoji povratna
kompjuteri. Mislim da sada, kad imam i
sprega u kretanju čestica: fotoni izlaze iz
nekakvo iskustvo sa njima, ne bih mogao
ekrana i idu tom tipu u oči, a neuroni se
da napišem knjigu u kojoj oni ispadaju
kreću kroz njegovo telo, pa se elektroni
toliko seksi. Ja sam zamišljao da će pogon
kreću kroz kompjuter. Na nivou čestica,
diskova biti savršeno nečujan, i brz kao
postoji taj zatvoreni sistem. Sem toga,
munja. Mislim da sam očekivao nekakav
naslutio sam, razgovarajući sa ljudima o
kiber‐prostorni dek.
kompjuterima, da svako kao da oseća na
KG. A ipak Greg Benford i Džeri Purnel
nekom nivou, iako nikad ne kaže baš tim
su saglasni da je dobro. Prevarili ste
rečima, da postoji neki prostor iza
bukvaliste, naučnike.
ekrana. E to sam ja zgrabio i jednostavno
VG: Neke od njih jesam. To me stvarno
odjurio s tim najdalje što sam mogao.
iznenađuje. Ima jedna scena u Neuro‐
KG: U Grofu Zirou ste tom prostoru dali
manseru gde Kejs pita: »Melkam, imaš li
neočekivani panteon.
modem na ovom brodu?« Kad sam to
VG: Zabrinjava me to malčice, sada.
pisao, stvarno nisam znao šta je to
Mislio sam da sam sakrio, celim tokom
modem. Znao sam da ima neke veze sa
romana, dovoljno ključeva da pažljiv
telekomunikacijama.
A
sad
izgleda
čitalac može da shvati, sa iznenađenjem,
prilično glupo da ti momci imaju nešto
šta te stvari zaista jesu. Ali kritički prikazi
što će tada, pretpostavljam, biti veoma
koje sam dosad dobio u SAD kažu: on nije
primitivna sprava; nešto što će dotad biti
stvarno objasnio. Neki ljudi će pretpo‐
samo jedan od delića u svakom komadu
staviti da je u tome bio dobitak. Zato bih
hardvera na svetu. Ali niko nije ukazao na
želeo da stvar učinim malo otvorenijom.
to. Verovatno bi trebalo da napišem dug
Ono što me najviše interesuje jeste priča
kritički napad na Neuromansera pre nego
Tri‐Džejn,
jer
ona
je
pramajka
što iko drugi odluči da ga napiše.
Boksmejkera (3Jane, Boxmaker). Kad
KG: U Neuromanseru Vintermjut, veš‐
Marli čuje glasove Boksmejkera, glasovi
tačka inteligencija, kaže Kejsu: »Uvek vi
objašnjavaju šta zaista jesu ti prividni
gradite modele. Kamene krugove. Kate‐
haićanski vudu‐bogovi koji jurcaju kroz
drale. Orgulje. Mašine za sabiranje.
matricu. To su svesni, fragmentovani
Uopšte ne znam zašto sam sada ovde, da
elementi nečega što je tokom jednog
97
kratkog,
jejtsovskog
momenta
bilo
rade se nesvesno. Ja sam prvobitno imao
Neuromanser. Tada se, iz ko‐zna‐kog
nameru da Tarneru učinim nešto daleko
razloga, centar nije održao... Podozrevam
drastičnije — njemu, koji je dat, daleko
da to ima neke veze sa veoma olako
više nego Kejs, u »mačo« ulozi, u fazonu
nabačenom
primedbom
na
kraju
kao što je Klint Istvud, veliki, jak i
Neuromansera da on još jedino može da
potpuno funkcionalan. Mislio sam da
razgovara
sa
jednom
veštačkom
Tarnera raskomadam. Ali nije mnogo
inteligencijom tuđinskog porekla. Zbog
prošlo, a meni je to postalo nezanimljivo,
toga bi se moglo desiti da jednog dana
pa sam tad uveo dr
uge linije zapleta.
budem prisiljen da pišem treću knjigu,
Najuvrnutija stvar je ta što sam mu na
iako postoje tolike predrasude protiv
kraju dao i brata, i majku, i sve to... Dok
svega što bi se moglo nazvati trilogijom.
sam pisao onaj deo gde on sa devojkom
KG: Ali ovde imate jedan kompletan
beži mlaznim avionom, nisam znao gde
fikcioni svet, u koji biste mogli smestiti
će se oni spustiti, i odjednom eto ti njih
knjiga koliko god hoćete. To me podseća
na mestu koje je bilo, po nekim elemen‐
na osećanje kod Filipa K. Dika: kad
tima, moje detinjstvo, u prirodnom pejza‐
uzmete neku njegovu knjigu, vi ponovo
žu — mislim da nisam napisao čak ni u
posećujete taj dikovski svet. Ne radi se tu
kojoj državi, ali, nešto nalik na Tenesi ili
o ispredanju samo jedne niti. On je
Virdžiniju. Vratili su se u neku vrstu
prosto izmislio svoj kosmos i dopuštao
pastoralnog sveta: postoji vodeni tok; ne
nam da taj kosmos s vremena na vreme
možeš videti gradove. To me je totalno
pogledamo. Očekujem da ćete i vi tako.
iznenadilo. Neuromansera sam pisao pod
VG: Ne znam. Ono što pokušavam da
veoma jakim uticajem jednog američkog
učinim u ovom trenutku — a radi se o
romanopisca koji se zove Robert Stoun: i
stvarima koje su daleko više intuitivne
te kako ozbiljan romanopisac, i majstor
nego što bih voleo da priznam nekom, na
jedne vrste paranoične, film noir (crno‐
primer, direktoru banke — jeste da
filmske) literature. Kad sam stigao do
napišem knjigu koja nikad ni slučajno ne
polovine pisanja Grofa Ziroa, jedan moj
bi mogla biti povezana ni s čim drugim,
prijatelj mi je rekao: »Ništa čovek ne
knjigu koja se odigrava u drugačijoj
može da učini sa tim robertstounovskim
budućnosti. A ipak, već sam prepun želje
likovima, sem da ih ubije. I zato, da bih to
da se vratim i vidim šta mogu napraviti sa
reverzirao, na kraju dadoh Tarneru i ženu
materijalom koji mi je već na raspo‐
i dete«.
laganju. Bojim se da ću se klišetirati ako
KG: Humanizovan je.
pri tom materijalu ostanem. Plašim se
VG: Impulsivno je to bilo. Pa tu je
sopstvene veštine sa tom vrstom