zlobni napad Tomasa Diša (Thomas Dish)
načine i ideološku grupu: hotimično pišu
na »Labour‐day« grupu, u februarskom
o istim temama, ili krše iste konvencije, ili
broju časopisa Fantasy and Science
pokušavaju da ostvare iste inovacije. Kod
Fiction godine 1981. Taj napad sam po‐
tih pisaca, kao ni kod pripadnika nekih
sebno dobro zapazio zato što je tu moje
slikarskih pokreta (na primer kubizma),
ime bilo strpano u isti koš sa imenima
ne mora dolaziti ni do druženja, ni do
Džona Varlija, Džordža R. R. Martina
međusobne naklonosti; tim ljudima je
(John Varley, George R. R. Martin) i
zajedničko samo gledište šta umetnost
drugih. Već sama činjenica da je Diš
treba i šta ne treba da bude.
smatrao da smo grupa dokazivala je da
Pomislite na Kolrldža (Coleridge) i
nije čitao baš mnogo naših dela —
Vordsvorta (Wordsworth), ili na Bajrona,
nijedno moje, to sam siguran. Nisam, u to
Kitsa i Šelija (Byron, Keats, Shelley). Oni
vreme, ni razgovarao niti se dopisivao sa
su pripadali socijalnoj grupi pisaca;
bilo kojim od ostalih, sem što sam se,
takode su pripadali i izvesnoj ideološkoj
možda, sa nekim rukovao na nekoj
grupi. Članstvo u te dve grupe nije bilo
konvenciji. A neki od njih, siguran sam,
identično. Ali te grupe su neosporno
bili su revoltirani što se njihova dela tako
postojale.
nepromišljeno izjednačuju sa mojim. Ne
Može se desiti i da kritičari svrstaju
može se reći da je »lejbordejska« grupa
pisce u grupe: bez obzira da li su se ti
ikada postojala, osim kao fikcija kritičara.
pisci ikada sretali, da li su čitali dela jedni
Isto važi za »humaniste«. Kad bi oni
drugih, i da li su im se, ako su ih čitali,
stvarno bili grupa, nikad ne bi prihvatili
dopadala, kritičari mogu detektovati neku
Svonvikov spisak članstva — bilo bi
vrstu sličnosti u njihovim delima i pro‐
nezamislivo da u takvoj grupi ne budu i
81
Majki Bišop (Michael Bishop), Ed Brajant,
drugu stranu u navodnom sukobu između
Gardner Dozios, Džek Den (Jack Dann) i
kiberpankera i »humanista« — a šta bi
mnogi drugi; ako kiberpankeri mogu da
drugo i mogao, kad on lično, kao i toliki
posegnu u istoriju drevnih vremena i da
drugi, spada u oba ta tabora istovre‐
pripišu Džona Širlija (John Shirley)
meno. Nije ni važno šta Svonvik kaže o
njihovoj »novoj generaciji« pisaca, onda
piscima koje pominje u svom članku,
bi bilo apsurdno ne dati istu privilegiju i
važno je samo da ih pominje. Koliko god
»humanistima«. Ako bi oni, naravno,
se oni svađali između sebe, ipak svi
uopšte poželeli da budu klub.
smatraju da su dela svih njih vredna
Ipak, Svonvik ovde ne greši baš sasvim.
diskutovanja. Oni se nadaju da će
Smatram da on, imenujući te »huma‐
dominirati terminologijom kritičke disku‐
niste«, poseže u pravcu jedne stvarne
sije, i da će na taj način odrediti kanon
ideološke grupe. Svoju metu promašuje
»ugledne« SF književnosti, upravo onako,
zato što misli da »humanisti« moraju biti
kako su pripadnici akademskih krugova
protivnici kiberpankera — pa, kiberpan‐
odredili kanon »ugledne« savremene
keri ih napadaju, zar ne? Nevolja je u
literature. Taj kanon je gušio glavnoto‐
tome što, kad se pažljivo zagleda,
kovsku literaturu; postoji opasnost da
pretpostavljena granica između kiberpan‐
ćemo i mi ostali jednog dana očajnički
kera i »humanista« ne postoji. Najbolji
pokušavati da uhvatimo vazduh, jer će
radovi Brusa Sterlinga (Bruce Sterling)
lifijevci, prigrabivši svu pažnju kritike,
imaju malo karakteristika koje bi bile
ignorisati
ogromnu
većinu
naučne
prepoznatljivo kiberpankerske; a neke od
fantastike koja sada nastaje, i koju pišu i
najboljih priča u kiberpankerskom stilu
mladi i stari pisci, i posvećivati pažnju
napisali su »humanisti« kao što su Džejms
isključivo jedni drugima.
Patrik Keli (James Patrick Kelly) — vidite
Nije to nikakva zavera. Nemamo razloga
njegove priče »Solsticijum«, »Zatvorenik
da sumnjamo da oni stvarno veruju da je
Čilona«, i »Pacov«; Džon Kesel (da li je
ono što ignorišu zaslužilo ignoraciju, i da
Sterling ikada napisao priču tako raz‐
je ono čemu posvećuju pažnju zaslužilo
bešnjujuću, uvredljivu, i jezivu, kao što je
upravo toliku pažnju.
»Čisti produkt«?); i, Majkl Svonvik lično.
Ali, bez obzira da li su iskreni ili nisu, oni
Svi ovi pisci, podjednako i kiberpankeri i
nisu u pravu.
humanisti,
imaju
ideološku
bazu
Ignorišu ogromnu većinu najbolje nauč‐
zajedničku sa »starijim« piscima kao što
ne fantastike koja danas nastaje, samo
su Ursula K. Legvin, Semjuel R. Dilejni i
zato što u njoj nema indikacija jake želje
Dejmon Najt (Damon Knight). Svi oni
da se zadovolje glavnotokovski literarno‐
bacaju pogled izvan naučne fantastike da
paradigmatski zahtevi, a na drugoj strani
bi našli bar deo svoje definicije o tome
ozbiljno razmatraju izvesna prilično os‐
šta čini dobru književnost dobrom. Oni
rednja dela, samo zato što su nastala ra‐
svesno i namemo dopuštaju da literarni
dom pripadnika njihove ideološke grupe.
glavni tok — a to znači, kritička uverenja
Za njih, neuspela priča pisca koji se trudi
koja dominiraju u srednjoškolskoj nastavi
da bude »literaran« zaslužuje da se o njoj
književnosti — utiče na njihov rad.
diskutuje; brilljantno uspešnu priču auto‐
Taj uticaj je ponekad blagotvoran,
ra koji odbija da se vidno pokloni prema
ponekad štetan, ali on celu tu grupu
lifijevštini oni ignorišu. Kako drukčije
odvaja od onih koji su savršeno nesvesni
objasniti činjenicu da su oni prigrlili Val‐
glavnotokovske literature, i od onih koji
dropa (Waldrop) a prezreli Sačaritkula
su je, kao ja, svesni ali je ne vole baš
(Sucharitkul)? Da se dive Rukeru (Rucker)
mnogo. Tu leži prava literarna diskusija;
a ignorišu Resnika (Resnick)? Da trube o
na žalost kiberpankeri i »humanisti«, koje
Gibsonovom »trijumfu« 1984. ali, baš
bismo, zajedno, mogli nazvati »pokretom
zgodno, zaboravljaju još spektakularniji
za literarnu SF« ili »li‐fljem«, po svo
j
trijumf Dejvida Brina (David Brin)
prilici će pobedlti bez borbe, kroz članke
postignut tako malo vremena pre
kao što je Svonvikov. Jer, najjače oružje
Gibsonovog uspeha?
koje kritičar može upotrebiti protiv svojih
Nemojte shvatiti pogrešno — i ja se
književnih neprijatelja jeste ćutanje — a
veoma mnogo divim, i uživam u radovima
rivali lifijevske ideološke grupe upadljivi
Voldropa, Rukera i Sterlinga, što sam na
su upravo po tome što ih Svonvik u svom
drugim mestima rekao, i to mnogo puta i
članku uopšte ne pominje.
detaljno. Ali proporcija uspešnih prema
Zapazićete da se on vrlo pažljivo uz‐
neuspešnim pričama u njihovom stvara‐
držao od opredeljivanja za jednu ili za
laštvu nije primetno bolja nego kod
82
Sačaritkula, Resnika i Brina. Momenti
grupa. Mi koji toj grupi ne pripadamo,
briljantnosti, momenti blamaže — koji
međutim, nismo grupa. Ne može nam se
pisac nije imao oba? Ali Voldrop, Ruker, i
prilepiti jedna etiketa. Mi smo, prosto,
Sterling su lifijevci, dok Sačaritkul, Resnik
»svi ostali«.
i Brin to nisu. Ideološka distinkcija je
jasna, u samim delima i u stavovima
Koliko godina imaju mladi?
lifijevske kritičarske zajednice.
Od svih dogmi u lifijevskoj ideologiji
Svonvikove generacijske granice su
možda je najopasnija ona po kojoj oni,
pobrkane baš kao i ideološke. Na primer,
lifijevci, imaju monopol na razmišljanje o
apsurdno je proglašavati Brusa Sterlinga
umetničkoj vrednosti u književnosti.
pripadnikom »nove« generacije, a Eliza‐
Među njima ima vrlo malo onih koji su
betu Lin (Elizabeth Lynn) pripadnicom
spremni da poveruju u nešto za šta ja
»stare« generacije. I Linova i Sterling su
znam da je istina: naime, da su Sačaritkul,
bili kandidovani za nagradu »Džon V.
Resnik i Brin duboko zainteresovani
Kembel« za najboljeg novog pisca 1987.
upravo za ona ista artistička pitanja
godine. Džejms Patrik Keli, jedan iz
kojima se i lifijevci toliko bave. »Mi se
Svonvikove »nove« generacije, objavio je
razlikujemo od svih drugih zato što je
svoju prvu priču približno u isto vreme
nama stalo do literarnih vrednosti«, stoji
kad i Džon Varli. Kakva je to »generacija«
u lifijevskim spisima, ali istina je da se oni
koja je od prethodne odvojena samo
razlikuju od svih drugih zato što su
papirno tankim rastojanjem od nekoliko
prihvatili određeni skup literarnih motiva,
meseci?
simbola, manerizama i amajlija, većinom
Ispravne generacijske granice moguće
pozajmljenih od akademije. To ponekad
je povući tek mnogo godina kasnije —
podseti čoveka na pentagonske birokrate
ako ih je uopšte moguće povući. Mudro
koji, kad god im zapreti kresanje vojnog
je imati na umu da su Kejt Vilhelm (Kate
budžeta, optuže kresaoce budžeta da im
Wilhelm), Dejmon Najt, Džin Vulf (Gene
nije stalo do jake odbrane nacije — iako,
Wolfe) i Džordž Martin, da imenujemo
uistinu, kresaoci možda još više žele jaku
samo nekolicinu (rođeni 1928, 1922,
odbranu, ali znaju bolji način da se to
1931. i 1948, prim. prev.) tih »starih
postigne. Nema sumnje, lifijevcima je
pisaca« — svi objavili neka od svojih
stalo do literarnog kvaliteta njihovih dela,
najboljih dela upravo u osamdesetim
ali još nisam sreo pisca kome nije do toga
godinama, a neki od pisaca koje Svonvik
stalo.
pominje nesumnjivo će dati svoja
Daleko od nekog buntovništva, lifijevski
najbolja dela tek u budućim decenijama.
pisci su uglavnom vrlo konzervativni u
Pisce obično svrstavaju u onu generaciju
pogledu svojih literarnih vrednosti — i to
sa kojom su dali svoja najbolja dela ili
kiberpankeri i »humanisti« podjednako.
izvršili najjači uticaj. Vilhelmova, Najt,
Među njima jedva da ima ikog ko bi se
Vulf, Varli i Martin skoro sigurno će biti
usprotivio generalno prihvaćenom kano‐
pamćeni kao pisci koji su se izuzetno
nu uglednog glavnotokovskog pisanja.
istakli u osamdesetim — rame uz rame sa
Kad Svonvik priziva imena Foknera
Gibsonom i Lucijusom Šepardom (Lucius
(Faulkner) i Nabokova kao »odrasle lige«
Shepard). A neki od onih koje je Svonvik
kojoj samo najsmeliji SF pisci mogu
nabrojao kao glavne pisce osamdesetih
pokušati da se pridruže, on odaje svoje
biće, sigurno, zapamćeni kao pisci
lifijevsko pripadništvo. Ali postoji mnogo
devedesetih, ili pisci sa početka XXI veka
nas
koji,
pozdravljajući
dostignuća
(ako uopšte budu zapamćeni).
Foknera i Nabokova, čvrsto nameravamo
Na kraju krajeva, mi smo svi tako mladi,
da napišemo nešto bolje — ali na taj
a većina nas živi tako dugo. Da li je
način što ćemo pokušavati nešto
Frederik Pol (Pohl) futurijanac? Ili pisac
drugačije.
sedamdesetih, kada je sa Čovekom plus i
Ko je revolucionar: da li onaj pisac koji
Kapijom postao jedini pisac koji je ikad
želi da pretvori naučnu fantastiku u nešto
dobio Nebule za roman dve godine
»isto tako dobro kao« što su neuspešni
eksperimenti i dekadentne repeticije sto‐
osamdesetih, s obzirom da se može
godišnjeg gušećeg glavnog toka, putem
tvrditi da sad piše bolje nego ikad?
imitiranja svega toga — ili pisac koji uči
Svonvik greši ako i za tren veruje da su
od svih, zadržava ono što voli, a ostali
svi oni pisci čiji rad je prvi put primećen
prtljag baca u more?
pre 1980. godine pisci prošlosti. Niko nije
Lifijevski pisci su istinska ideološka
»pisac prošlosti« dok ne umre. Pisac koji
83
je danas živ i danas radi je pisac današnje
kakvom nivou kompetentnosti insistiram.
generacije. Do krajnosti je prepotentno
Osim originalnosti, svežine ili hrabrosti,
oglašavati da je neki živ čovek književno
neophodan je i književnički zanat.
mrtav. Kad taj potom u svojoj sedam‐
Struktura koja funkcioniše. Klimaks i
desetoj godini života objavi svoj magnum
zaključak, jasnoća i koherencija. Moguće
opus, ti ćeš ispasti budala što si mu
je biti originalan, svež i hrabar, a ipak
preuranjeno
napisao
literarnu
napisati lošu knjigu; ove njihove knjige su,
posmrt
nicu.
međutim, odlične po svakom merilu. To
su, takode (sa izuzetkom Rukerovog) prvi
Šta uneti, šta izostaviti
ili drugi romani ikada napisani od strane
tih autora.
Da li je ovo etiketiranje »grupa« i »ge‐
Uporedimo ih sada sa nekima od
neracija« važno? Mislim da je veoma
istaknutih romana drugih pisaca koji
važno. Jer kad se članak kao što je
nesumnjivo spadaju u istu »generaciju«
Svonvikov pojavi u magazinu koji je na SF
(kako Svonvik koristi taj termin; naime,
polju tako važan kao što je Asimovs, onda
pojavili su se u osamdesetim godinama)
takav članak ima veliki autoritet. Ljudi
ali ne i u istu grupu. Većini njih ovo su
koje je on nazvao kiberpankerima i
takode prvi ili drugi romani u karijeri.
»humanistima« mogu biti zadovoljni ili
nezadovoljni onim što je on o njima
Odlični romani drugih novih pisaca:
kazao, ali sa stanovišta njihove karijere,
taj članak im može biti samo koristan. Ali
Majki Kjub Mak Dauel (Michael Kube‐
neizmerno je štetan većini najboljih
McDowell), Poduhvat i enigma (Emprise
mladih SF pisaca današnjice. Lako se
and Enigma)
može desiti da takvi, čitajući Svonvikov
Li Kenedl (Leigh Kennedy), Dnevnik
članak i primećujući da njihova imena i
Amerikanca Nikolasa (The Journal of
dela nisu smatrana vrednim pomena,
Nicholas the American)
postave sebi pitanje nisu li nekako manje
Stiven R. Bojet (Steven R. Boyett),
značajni od pisaca koje Svonvik pominje.
Arhitekta sna (The Architect of Sleep) i
Svonvikova
»Lista
pisaca
vrednih
Geografija snova (The Geography of
diskutovanja« izgledaće, bar nekima, kao
Dreams)
»Knjiga života«, s tim da oni koji u njoj
Majk Flesnik, Santjago (Santiago)
nisu pomenuti moraju biti, literarno, ili
Džon E. Stit (Stith), Memorijski blank
mrtvi ili još nerođeni.
(Memory Blank)
A to prosto nije tako, narode. Pisci koje
Stiven Brast (Stephen Brust), Palata
Svonvik pominje su, sem nekoliko
Broukdaun (Brokedown Palace)
izuzetaka, veoma talentovani i dali su
Šila Finč (Sheila Finch), Trijada (Triad)
neka brilijantna dela. Dali su takode i
Džon Medoks Roberts (John Maddox
mnogo dela malog značaja, i izvestan broj
Roberts), Kralj šume (King of the Wood)