cev pištolja i počeo drškoni da udara po staklu. Pukotina je postajala sve veća i veća dok se na kraju stako nije slomilo.
Sada, kada se rupa pojavila, bilo ju je lako proširiti. Ćovečuljak je dozvolio da ga veštačka gravitacija laboratorije povuče na pod, odmarajući svoju povređenu nogu.
Odlomio je toliko stakla koliko je bilo potrebno da prođe kroz otvor.
Ispuzao je u svet svog životnog sistema. U tom prostoru van dornašaja gravitacije,
noga je prestala da ga boli, a telo mu je bilo ispunjeno prijatnom plovnošću.
Udisao je vazduh umišljajući kako je on čistiji i svežiji od onog hladnog i sterilnog u svom sopstvenom svetu, u unutrašnjosti Lamarka. Ništa nije osećao ali je bio svestan da ga kroz vazduh koji udiše i ranu na nozi virusi napadaju.
Puzao je želeći da pobegne što dalje od staklenog zida, dalje od ubijenog robota i
sam začuđen kojom je brzinom sve to radio, ne osećajući baš nikakav napor. Bilo je taman toliko gravitacije da ga zaustavi da se ne povredi. Posle izvesnog vremena ostavio je prozor za sobom, prozor sa čije se druge strane nalazio svet koji je poslao ubicu da uništi sve ovo. Odlazio je sve dalje i dalje u unutrašnjost srebrne šume.
Naišao je na drugu šumu, drugo biće sa mnoštvom jedinstvenih osobina. Ovo je bio
konglomerat stablolikih oblika koji se sastojao od uvijenih račvastih stabljika od kojih je svaka nastala procesom razdvajanja, spiralno se udaljavajući od polazne tačke. Na krajevima svake grane nalazio se steroid nalik ljudskom oku.
Grane su bile jednake debljine i kao staklo glatke i čvrste površine. Na prvi pogled,
čitava šuma je izgledala kao okamenjena, ali u njoj je postojao život koji se neprestano razvijao. U Lamarkovom životnom sistemu ništa nije bilo skamenjeno. Unutar sferoida
na krajevima grana, inženjer je mogao opaziti kretanje, a kada se zaustavio, ugledao je sam tok citoplazme koji je ličio na pomeranje i kovitlac, video je jezgra i organele koje su bile tamnije oblasti. Zaključio je da su sferoidi u stvari živi elementi bića ili kolonija koji stvaraju nova stabla iz čisto neorganskih materija.
Nastavio je dalje, polulebdeći kroz malu šumu, zatim drugu i još jednu... Izgubio je
iz vida razbijen prozor i bateriju solarnih ćelija koje su bile jedini dokaz čovekovog me‐
šanja u Lamarkov životni sistem. Bio je sam, stranac u svetu koji je stvorio. Lagano se spustio na sag načinjen od malih jedinki. Legao je na njega premoren, slušajući otkucaje svog srca i diveći se čudima koje je njegova veština genetičkog inženjera stvorila.
Nedaleko je ugledao džinovsku biljku koja mora da je pokrivala mnogo veću površinu od svih ostalih takozvanih šuma. Bila je tako složena, da su postojali slojevi koji su se ređali u vazduhu. Nasuprot vlaknima svilene šume, ovde se najniži sloj sastojao od zbijenog spleta vitica prisne povezanosti. Njihove tanke niti su bile upletene u pokrivač različite gustine.
Iznad toga se nalazio jednostavniji vazdušasti sag od debljih elemenata sličnog sastava ali tamniji po boji. Njegove niti su se lagano njihale izgledajući veoma rasteg-Ijivo. Iz ovog vazdušastog nivoa uzdizale su se kule od malih sfernih elemenata koje je u vertikalnom položaju održavala neka nevidljiva adheziona sila. Ove loptaste ćelije su neprestano gubile tajanstvenu adheziju i otplovljavale lagano padajući, da bi na kraju eksplodirali stvarajući oblake nevidljivo malih virusnih čestica.
Sa druge strane nalazilo se čudnovato ogromno rastinje nalik na voćku sa čijih je grana visilo drago kamenje. Rastinje se uzdizalo iz duboke naslage sluzi koja je izgledala kao veliki prostrani pokrivač, koji bi se činio životvornim da nije bio deo Lamarkovog životnog sistema. Gledajući sa strane, u njenoj unutrašnjosti se moglo videti neodređeno kretanje hiljada štapićastih organizama.
Samo drvo je bilo tanko i izuzetno lepo i zanimljivo u svom uvijanju i razgranatosti.
Grane su bile delimično providne, osim na mestima gde su bile ispunjene štapićastim organizmima u obliku kapsula sahranjenim poput muva u ćilibaru. Inženjer je zamišljao
71
da je drvo načinjeno od kristalne sluzi.
Na vrhu svake grane nalazio se veliki sferni ili elipsasti dragulj obavijen tankom opnom. Unutar svakog dragulja nešto se kretalo i oni su izgledali kao pločaste oči nekog neuobičajenog monstruma.
Inženjer je sve to gledao, uživao i neizmerno voleo.
Asteroid Lamark je prošao orbitu Marsa.
Inženjer je lagano zaspao, i u snu umro.
Virus se razvijao u njemu. Ušao je u ćelije, prodro u jezgra. Prisvojio je proizvodnju proteina. Ubijao je, a dok je još ubijao, započeo je ponovnu izgradnju i regeneraciju.
Drugi virusni hromozom i četrdeset šest ljudskih hromozoma formirali su kompleks u čijoj je unutrašnjosti DNK započela hemijski preobražaj iz koga su proizišle promenjene osnove i preplavljeni geni.
Virus je bio izvajan i stimulisan u novom genotipu. On se menjao i proveravao. Put
generacije novih bića se neprestano dopunjavao.
U vezi sa hemijskim preobražajem došlo je i do fizičkih promena. Genetičarevo telo
je počelo da truli i raspada se. Novo biće, rođeno u njemu, raslo je i hranilo se. Virus je ispitivao delo svog drugog para hromozoma. Organizam koji se pojavio bio je savršeno
efikasan u ispunjenju svojih zadataka. Proces koji se odvijao u lešu čoveka je bio mnogo napredniji od elementarnog procesa koji je on sam nekada stvorio. Brzina evolucije Lamarkovog životnog sistema je uzela zamah, giatkoću i efikasnost preobražaja.
Novo biće je apsorbovalo inženjera i lagano odrastalo.
Asteroid Lamark je prošao orbitu Zemlje.
Telo čovečuljka izgubilo je većinu svoje supstance. Lice mu se raširilo u blatnom zelenilu dok su mu smešne naočare ležale na sjajnom i belom nosu. Mozak mu je potpuno nestao iz lobanje kao i unutrašnjost stomaka. Noge su bile samo užad trulih mi‐
šića. Rebra su bila pretvorena u tanke štapove pričvršćene za nešto što je nekada bila kičma. Na mestu nekadašnjih unutrašnjih organa ostala je samo prašina…
Iznad leša je visilo krilato biće koje je ličilo na šišmiša. Imalo je malo telo i nes-razmerno veliku lobanju, tanko lice čudnovato nalik ljudskom, ali bez očiju. Ono se neprestano kretalo kao da izražava nepoznate emocije puštajući mali tanki glasić koji je podsećao na žustar smeh.
Odletelo je sa ostatka svog oca u velikom krugu, zujeći kroz neobične šume središnjeg Lamarka. Konačno je našlo srebrnu šumu i smestilo se na granu veoma blizu razbijenog staklenog zida. Mirno je tamo čekalo. Nije jelo, nije bilo čak ni opremljeno za jelo. Rođeno je samo da izvrši mali zadatak za Lamark, a zatim da umre.
U međuvremenu, biljke srednjeg Lamarka su prošle kroz prolaz na staklenom zidu
koji im je inženjer napravio. Istražile su njegove laboratorije, biblioteku, spavaću sobu, kancelariju. Provlačile su se ispod vrata, kroz ključaonice. Postojalo je samo jedno mesto do koga nisu mogle stići, a to je bio svemir, sve ono izvan Lamarka. Izvan gvozdene hermetičke brave na kojoj nije bilo ni pukotine ni ključaonice.
Biljke su umirale i ponovo se rađale. Nove vrste biljaka nastajale su oko gvozdenih
vrata i na njima — biljke koje su svoje ćelijske zidove gradile od čistog gvožda. Sa svojom biljnom efikasnošću počele su da razaraju bravu.
Krilato stvorenje je počelo da raspršuje sitne oblike iz svog stomaka. Sfinkter je pulsirao i pulsirao, stotine kontrakcija u minuti i svakom pulsacijom je izbacivao poje-dinu česticu. Čestice su lebdele u vazduhu, išuviše lake da bi ih slaba gravitacija povu-kla na pod. Vazduh srebrne šume punio se njima.
Asteroid Lamark je prošao orbitu Venere.
Rupice su se pojavile na spoljnim vazdušnim vratima. Unutrašnja vrata su potpuno
nestala. Vazduh je počeo da izlazi napolje, ali pre nego što je gubitak vazduha postao dramatičan, rupe su se proširile do veličine pesnice. Kao i svi o ostali članovi Lamarkovog životnog sistema i ovi gvozdenojedci su bili brzi i uspešni. Vazduh je u 72
snažnim naletima izlazio napolje sa stotinama miliona čestica nastalih u telu krilatog stvorenja.
Lamark je bio suviše mali da zadrži atmosferu koja je istekla u pustoš njegove spoljne površine. Sav vazduh je nestao, a sa njim i čestice. Dok je Lamark lagano plovio prema Suncu u svojoj spiralnoj putanji, ostavljao je iza sebe dugi, nepregledan trag Areniusovih spora koje su lenjo zajezdile na sunčevom vetru.
Polako, u svemir, prema Zemljinoj orbiti.
73
INTERVJU Lari Niven
NE PIŠEM ISTORIJU
BUDUĆNOSTI
• Volim da učim svoje čitaoce da se igraju idejama, kako bi u tome našli radost. Hoću da sanjaju budni, i to u koloru i u tri dimenzije, sa oštrim ivicama i internom konzistencijom — naglasio je Lari Niven u razgovoru sa Džefrijem Eliotom
PITANJE: Kako Vas je život pripremio za
naučnog obrazovanja?
pisanje SF?
NIVEN: Ne, ne mogu nijednog određe‐
NIVEN: Odrastao sam čitajući SF. U
nog takvog slučaja da se setim. Pretpo‐
školovanju sam se opredelio za prirodne
stavljam da bih sad, gledajući unazad,
nauke rešen da kreiram najvrliji od svih
mogao da pronađem priče o kojima sam
vrlih novih svetova koje su SF pisci pred‐
mogao bolje da razmislim da sam imao
skazivali. Ali preveliki deo nauke sastojao
materijal za razmišljanje. Siguran sam da
se od preupornog iščačkavanja sićušnih
je bilo ideja koje su me zabavljale jedno
detalja i premalenih otkrića. Nisam za to
popodne i koje se nikad nisu materijali‐
imao strpljenja. Zato sad čekam da nauč‐
zovale u priče zato što nisam znao šta sa
nici dođu do »novih rezultata, a onda o
tim idejama da učinim. Da sam tada imao
tim rezultatima pišem.
više informacija, možda bi te ideje mogle
PITANJE: Jesu li Vam neki istaknuti pisci
da se pretoče u literarnu formu. Među‐
SF služili kao uzor na početku karijere?
tim, to ne znači da mi ideje nedostaju.
NIVEN: Naravno. Ali, to su ljudi čija
Preplavljen sam poslom — imam mnogo
imena, koliko vidim, niko živi ne pominje.
više posla nego što stvarno mogu da
Važan uzor bio je izvesni Džon D.
savladam.
Mekdonald. Na mene su uticali i stripovi
PITANJE: Neki pisci kažu da ih nešto
koji su bili važan deo mog detinjstva.
goni da pišu, drugima je pisanje jedno‐
Stripovi su mi nagovestili nekoliko intere‐
stavno životni poziv. Kako biste opisali
santnih zapleta i dali mi mnogo ideja za
sopstvene motive?
moje priče.
NIVEN: U svakom slučaju, sebe ne sa‐
PITANJE: Kada ste stigli do tačke na
gledavam kao »gonjenog«. Nemam onaj
kojoj ste osetili da kao SF pisac možete da
»psihotični« impuls za koji Asimov kaže
postignete uspeh ?
da ga ima. Osećam se obaveznim samo
NIVEN: Da to mogu znao sam onog časa
da ispričam zabavnu priču. Ali, pošto sam
kad sam prodao prvu priću. Dotad sam
to rekao, priznaću da sam prinudno
opstajao samo rešenošću očajnika. Bilo
učitelj, volim da učim svoje čitaoce da se
mi je dvadeset i pet godina kada sam prvi
igraju idejama da bi u tome našli radost.
put u životu prodao jednu priču. Bila je to
Hoću da sanjaju budni, i to u koloru i u tri
priča Najhladnije mesto, a prodao sam je
dimenzije, sa oštrim ivicama i internom
Fredu Polu. Pre toga sam neprestano
konzistencijom.
pisao godinu dana, eksperimentisao sa
PITANJE: Da li se vaš stil tokom ovih
raznim literarnim tehnikama, a onda —
godina pisanja naučne fantastike znat‐
prodadoh prvu.
nije menjao?
PITANJE: Da li vam je u pisanju priče
NIVEN: Ne, zaista nije. Postao sam raz‐
ikad zasmetao nedostatak formainog
novrsniji, ali ništa od svojih osnovnih
74
tehnika nisam odbacio. Na primer, stilisti
ljubitelj mojih dela, moj fan, zato što voli
često izražavaju prezir prema ja‐naraciji.
da rešava zagonetke, ili zato što voli čud‐
Ali ja se tom tehnikom i sada rado
ne nove okoline. A ako ga ništa ne priv‐
koristim za svoje svrhe.
lači, on će čitati romane o Uništitelju
PITANJE: Koliko je važna imaginacija u
(Destroyer), što ja, uzgred budi rečeno,
kontekstu vašeg rada ?
činim.
NIVEN: Svoju reputaciju izgradio sam
PITANJE: Da li se trudite da vaše priče
baš ekstremnom upotrebom imaginacije
budu u saglasnosti sa poznatim naučnim
u svojim pričama. Imajući to u vidu,
činjenicama ?
dodao bih da je u većini slučajeva neka
NIVEN: Nastojim da moje priče budu
ekipa naučnika prva stigla tamo. Na
tehnički što je moguće tačnije. Ako nauč‐
primer, podatke o crnoj jami dobio sam
nici kasnije istupe sa nekim novim otkri‐
od Dr. Roberta Forvarda, jednog od vo‐
ćima, to stvarno nije moja krivica. Zapra‐
dećih svetskih eksperata za gravitaciju,
vo, prva priča koju sam prodao bukvalno
koji ih je, medutim, dobio od drugog
je zastarela pre nego što su se štampar‐
naučnika, Stivena Hokinga. Bio sam prvi
ske mašine zakotrljale da je štampaju. Bio
SF pisac koji je pisao priče o kvantnim
sam napisao da Merkur ne rotira, pa je
crnim jamama. Dve moje priče bile su
najhladnije mesto u Sunčevom sistemu
direktne ekstrapolacije, i obe su dobile
bilo tamo gde nikad ne padne ni zrak
nagrade HUGO. Pokušavam da održim
svetlosti Sunca: na crnim leđima Merku‐
korak sa ljudima koji se bave konkretnim
ra, tamo gde se ekvator, ukršta sa linijom
naučno‐istraživačkim radom. Tako ja odr‐
ponoći. E, a Rusi su dokazali da Merkur
žavam svoj ugled u pogledu imaginacije.
ima razređenu atmosferu koju nepresta‐
PITANJE: Da li, pišući knjigu, mnogo
no gubi (zbog vreline) ali koja se nepres‐
istražujete?
tano obnavlja iz Sunčevog vetra. Ne bih
NIVEN: Koliko god je potrebno. Gene‐
rekao da za jednu takvu uvrnutu stvarčicu
ralno uzev, pre nego što počnem da pi‐
ja mogu stvarno da budem odgovoran.
šem, istražujem. Na primer, kad sam seo
PITANJE: Kad pišete knjigu, koliko
da napišem Svet izvan vremena, to nije
prerađujete već napisano?
bilo zato što sam spremio priču pa onda
NIVEN: Mnogo prerađujem. Međutim,
završio istraživanje, nego zato što sam tek
trudim se da sve uradim pre nego što
posle istraživanja došao na ideju za priču.
priča dospe u fazu šifova za korekturu.
Pokušavam da držim korak sa naukama.
Shvatam koliko je u toj fazi štamparskog
Pr
etplatnik sam glavnih naučnih publi‐
rada svaka promena skupa. Možda tu i
kacija. Idem na sastanke AAAS (American
tamo unesem neku manju promenu, ali
Association for the Advancement of
ništa krupno.
Science — Američko udruženje za una‐
PITANJE: Da li ste ikad bili u iskušenju
pređenje nauke, prim. prev.). U kontaktu
da neku od svojih ranijih priča preradite u
sam sa ljudima u naučnoj zajednici, oni
svetlosti onoga što sada znate?
me informišu o krupnijim novim
NIVEN: Ne tako davno čitao sam Svet
otkrićima.
Ptava iz početka, i iznenadilo me je koliko
PITANJE: Koliko su važne 'emocije' u
je, imajući u vidu da sam ga pisao još pre
vašim pričama ? Da li su onoliko važne
nekoliko godina, dobar. Eto, tu knjigu, na
koliko, recimo, »razum«?
primer, ne bih prerađivao. Verovatno bih
NIVEN: Nisu. Ako se u mojoj priči po‐
o svakom svom delu morao posebno da
jave ljudska bića, imam u vidu da moraju
razmislim. Međutim, postoji iskušenje da
na sve što im se dešava reagovati uver‐
preradite nešto što ste davno pisali.
ljivo. Međutim, veći naglasak stavljam na
Mogao bih izdvojiti jednu priču koju bih
razum. Moje pisanje usmereno je na
želeo da preradim. To je Etika ludila
određenu vrstu čitalaca. On bi mogao biti
(Ethics of Madness) u kolekciji Neut‐
75
ronska zvezda. U toj priči sam načinio
priče. Ako se polazne postavke tih priča
osnovnu grešku. Znao sam šta sam hteo
međusobno uklapaju, fino! Kad sam kao
da kažem o ludilu — naime, to da od
pisac postao veštiji, počeo sam pažljivije
čoveka samog zavisi da li će sačuvati
da zagledam postavke iza »poznatog
zdrav razum. U stvarnosti, ljudi polude
svemira«, i kad se one nisu uklapale sa
najčešće zbog nečeg što su sami učinili.
postavkama priče, menjao sam. Nisam
Ludilo nije nešto što se samo od sebe
želeo nešto što bi ličilo na priču iz poz‐