Gospodarica Jezera

  Andžej Sapkovski

  GOSPODARICA

  JEZERA

  Sedmi deo Sage o vešcu

  S poljskog prevela

  Zorana Lutovac

  Čarobna

  knjiga

  Naslov originala

  Andrzej Sapkowski

  “PANI JEZIORA”

  Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

  Ilustracija na naslovnoj strani

  Alejandro Colucci

  ISBN 978-86-7702-317-1

  Čarobna knjiga

  Beograd 2013.

  We are such stuff

  As dreams are made on, and our little life

  Is rounded with a sleep.

  Vilijam Šekspir

  I nastaviše dalje, sve dok ne stigoše do širokog i prelepog jezera. A usred samog tog jezera, Artur ugleda ruku odevenu u beli saten kako drži mač predivne izrade. Potom spaziše devojku kako smelo korača po vodenom ogledalu.

  – Ko je ta čarobna devojka? – upita Artur.

  – Zovu je Gospodarica Jezera – odgovori Merlin.

  Tomas Malori, Smrt Artura

  Prvo poglavlje

  Jezero je bilo začarano. Nije bilo nikakvih sumnji u to.

  Kao prvo, nalazilo se tik pored tesnaca uklete doline Kum Puka, tajanstvene doline večito ušuškane maglom, čuvene po čarolijama i magijskim pojavama.

  Kao drugo, bilo je dovoljno samo baciti pogled na njega.

  Površina vode bila je potpuno, sočno i nepomućeno plava, doslovno poput izbrušenog safira. Bila je glatka kao ogledalo do te mere da su vrhovi masiva I Vidfa, koji su se ogledali u njoj, lepše izgledali kao odraz nego u stvarnosti. Sa jezera je duvao hladan, osvežavajući lahor, a veličanstvenu tišinu ništa nije remetilo, čak ni pljuskanje ribe ili krik vodene ptice.

  Vitez je stresao sa sebe utisak. Ali umesto da nastavi put grebenom brda, uputio je konja nadole ka jezeru. Kao da ga je u potpunosti vukla magnetska sila čarolije koja drema onamo, dole, na dnu, u vodenom bezdanu. Konj je plašljivo koračao među krševima stena i tihim frktanjem obaveštavao da i on oseća magijsku auru.

  Spustivši se dole na plažu, vitez sjaha. Trgnuvši pastuva za uzde, približi se rubu vode, gde je sićušan talas igrao među raznobojnim bel ucima.

  Kleknu, zveckajući verižnjačom. Plašeći mlađ, ribe malecne i živahne poput iglica, zahvati vodu spojenim dlanovima. Pio je pažljivo i polako, jezik i usne su mu trnuli od ledene vode, koja mu je probadala zube.

  Kada je opet zahvatio, dolete do njega zvuk nošen površinom jezera. Podiže glavu. Konj frknu kao da potvrđuje da je i on čuo.

  Naćuli uši. Ne, to nije bila varka. To što je čuo bila je pesma. Pevala ju je žena. Možda pre devojka.

  Vitez, kao i svi vitezovi, bio je vaspitavan na pesmama barda i viteškim pričama. A u njima su u devet od deset slučajeva devojačka pevanja ili žalopojke bile mamac – idući za njihovim glasom, vitezovi bi redovno upadali u klopke. Neretko smrtonosne.

  Ali radoznalost je nadvladala. Na kraju krajeva, vitez je imao tek devetnaest godina. Bio je vrlo odvažan i vrlo nerazuman. Bio je slavan po jednom, a poznat po drugom.

  Proveri da li mu mač dobro stoji u kanijama, potom trznu konja i krenu plažom u pravcu mesta odakle je dopirala pesma. Nije morao daleko da ide.

  Obala je bila prekrivena tamnim eratičnim stenama izglačanim do sjaja, reklo bi se, igračke divova koje su tu nehajno bačene ili zaboravljene nakon svršene igre. Neke stene su stajale u jezeru i crnele se pod prozračnom površinom. Neke su se izdizale iznad površine i, umivane talasićem, izgledale kao leđa levijatana. Ali najviše stena nalazilo se na obali, od plaže pa sve do šume. Deo je bio zariven u pesak i samo delimično štrčao, ostavljajući posmatraču da nagađa koliko su velike u celosti.

  Pesma koju je vitez čuo dopirala je upravo iza tih priobalnih stena. A devojka koja je pevala bila je nevidljiva. Povuče konja držeći ga za žvale i nozdrve kako ne bi rzao i frktao.

  Devojčina odeća bila je položena na jednoj od stena koje su stajale u vodi, ravnoj poput stola. A ona sama, naga, do pojasa u vodi, prala se pljuskajući i pevušeći pritom. Vitez nije prepoznavao reči.

  Nije ni čudo.

  Devojka – glavu bi dao u zalog – nije bila čovek od krvi i mesa. O tome su svedočili vitko telo, čudna boja kose, glas. Bio je uveren da bi ugledao velike oči oblika badema kada bi se okrenula. A kada bi zabacila pepeljastu kosu, nesumnjivo bi zapazio oštre, pri vrhu špicaste ušne školjke.

  To je bila žiteljka Faerie. Čarobnica. Jedna od Tilvit Tega{1}. Jedna od onih koje su Pikti{2} i Irci nazivali Daoine Sidhe{3}, Narod Brda. Jedna od onih koje su Saksonci nazivali vilenjakinjama.

  Devojka na časak prestade da peva, uroni do vrata, zabrekta, zafrkta i sasvim obično opsova. Međutim, to nije zavaralo viteza. Čarobnice, kao što je već poznato, umele su da psuju na ljudskom jeziku. Neretko prljavije nego konjušari. A vrlo često je psovka bila uvod u nekakav zlokoban trik, po kojima su čarobnice bile slavne – na primer, da povećaju nekome nos do veličine krastavca ili da smanje nekome muškost do veličine zrna graška.

  Viteza nisu privlačile ni prva ni druga mogućnost. Već se u potpunosti pripremio za diskretno povlačenje kad ga izdade konj. Ne, ne njegov vlastiti konj, koji je bio smiren i tih kao mišić dok ga je držao za nozdrve. Izdao ga je čarobničin konj, vrana kobila koju vitez isprva nije primetio među stenama. Sada je katranastocrna kobila rila kopitom šljunak i pozdravno zarzala. Vitezov ždrebac trgnuo je glavom i ljubazno odgovorio. Čak je eho prešao po vodi.

  Čarobnica iskoči iz vode, na tren se prezentujući vitezu u punom sjaju oku dragom. Baci se ka steni na kojoj je stajala njena odeća. Ali umesto da dohvati neku haljinu i skromno se pokrije, vilenjakinja zgrabi mač i sa fijukom ga izvuče iz kanija, obrćući železom začuđujuće vešto. To je trajalo jedan kratak trenutak, nakon čega je čarobnica čučnula, ili klekla, skrivajući se u vodi čak do nosa i izbacivši iznad površine ispruženu ruku sa mačem.

  Vitez se prenu iz obamrlosti, pusti vođice i savi koleno, kleknuvši na mokri pesak. Istog časa je shvatio koga ima pred sobom.

  – Zdravo živo – promumla pružajući joj ruku. – Ovo je velika čast za mene... Veliko zadovoljstvo, oh, Gospodarice Jezera. Prihvatam taj mač...

  – Možeš li da ustaneš sa kolena i okreneš se? – čarobnica izbaci usta iznad vode. – Možeš li da prestaneš tako da buljiš? I da mi dozvoliš da se obučem?

  Posluša je.

  Čuo je kako pljuska izlazeći iz vode, kako šuška odećom, kako psuje u tišini, navlačeći odeću na mokro telo. Posmatrao je vranu kobilu dlake glatke i sjajne kao krtičje krzno. Nesumnjivo je to bio konj velike krvi, nesumnjivo hitar poput vetra. Nesumnjivo začaran. Sigurno je i stanovnik Faerie, kao i njegova vlasnica.

  – Možeš da se okreneš.

  – Gospodarice Jezera...

  – I predstaviš.

  – Ja sam Galahad iz Kaer Benica. Vitez kralja Artura, gospodara zamka Kamelot, vladara Letnje Zemlje, a takođe Dumnonije{4}, Difneinta{5}, Povisa, Difeda{6}...

  – A Temerije? – prekinu ga. – Redanje, Rivije, Edirna? Nilfgarda? Ovi nazivi ti govore nešto?

  – Ne. Nikada ih nisam čuo.

  Ona slegnu ramenima. Osim mača, u rukama je držala čizme i košulju, opranu i isceđenu.

  – Tako sam i mislila. A koji je danas dan u godini?

  – Danas je – otvori usta bezgranično zaprepašćen – drugi pun mesec po Beltejnu{7}... Gospodarice...

  – Ciri – reče mahinalno, uvrćući ruke kako bi bolje namestila odeću na osušenoj koži. Govorila je čudno, oči su joj bile zelene i velike...

  Spontano zabaci vlažnu kosu, a vitez uzdahnu mimo volje. Ne samo zato što joj je uho bilo obično, ljudsko, ni u kom smislu vilenjačko. Obraz joj je bio izdeform
isan velikim ružnim ožiljkom. Ranjena je. Ali zar čarobnica može biti ranjena?

  Ona primeti pogled, namršti oči i nabora nos.

  – Ožiljak, tako je – reče sa svojim čudnovatim akcentom. – Zašto imaš tako prestrašen pogled? Zar je za viteza toliko čudna ta stvar – ožiljak? I toliko gnusna?

  Polako, on oberučke skinu kapu verižnjače i zabaci kosu.

  – Stvar uopšte nije čudna za viteza – reče ne bez mladalačkog ponosa, demonstrirajući sopstveni, jedva zarastao, ožiljak, koji se pružao od slepoočnice do vilice. – A gnusni su samo ožiljci na časti. Ja sam Galahad, sin Lanselota od Jezera i Elejn, kćerke kralja Pelesa, gospodara Kaer Benica. Ovu ranu mi je zadao Brcunis Nemilosrdni, nečastan tlačitelj deva, pre no što sam ga porazio u duelu. Zaista, dostojan sam da iz tvojih ruku primim taj mač, o, Gospodarice Jezera...

  – Šta?

  – Mač. Spreman sam da ga primim.

  – To je moj mač. Ne dozvoljavam nikome da ga dodiruje.

  – Ali...

  – Ali šta?

  – Gospodarica Jezera uvek... Uvek izranja iz vode i daruje mač.

  Ćutala je neko vreme.

  – Shvatam – reče konačno. – Šta ćeš, kakva zemlja, takav običaj. Žao mi je, Galahade, ili kako već, ali očigledno nisi naleteo na tu Gospodaricu koja ti treba. Ja ništa ne poklanjam. I ne dozvoljavam da mi uzmu. Da ne bude zabune.

  – Ali svakako – odvaži se – dolazite iz Faerie, Gospodarice, ili nije tako?

  – Dolazim – reče ubrzo, a njene zelene oči, činilo se, gledaju u bezdan prostranstva i vremena. – Dolazim iz Rivije, iz grada istog naziva. Kod jezera Lok Eskalot. Doplovila sam ovamo lađom. Bila je magla. Nisam videla obalu. Samo sam čula Kelpino rzanje... Moje kobile, koja me je pratila.

  Prostrla je mokru košulju na kamen. A vitez ponovo uzdahnu. Košulja je bila oprana, ali ne pažljivo. Ipak su se mogli videti tragovi krvi.

  – Ovamo me je donela rečna struja – nastavi devojka, ili ne videći šta je ugledao, ili se praveći da ne vidi. – Rečna struja i čini jednoroga... Kako se zove ovo jezero?

  – Ne znam – prizna. – Toliko je jezera u Gvinedu...

  – U Gvinedu?

  – Dabome. One planine su I Vidfa. Ako ih držiš po desnoj strani i jašeš šumama, za dva dana stižeš u Dinas Dinleu, a dalje u Kaer Datal. A reka... Najbliža reka je...

  – Nije važno kako se zove najbliža reka. Imaš li možda nešto za jelo, Galahade? Prosto umirem od gladi.

  *

  – Zašto me tako posmatraš? Bojiš se da ću nestati? Da ću odleteti u prostranstva zajedno sa tvojim dvopekom i kobasicom sušenom na dimu smreke? Ne boj se. U mom svetu sam napravila mnogo gluposti i unela pometnju u sudbinu, te zasad ne smem tamo da se pojavljujem. Provešću neko vreme u tvom. U svetu u kojem je noću uzaludno tražiti na nebu Zmaja ili Sedam koza. Svetu u kome je sada drugi pun mesec po Beleteinu, a Beletein se izgovara Beltejn. Pitam, zašto tako gledaš u mene?

  – Nisam znao da čarobnice jedu.

  – Čarobnice, volšebnice i vilenjakinje. Sve jedu. Piju. I tako dalje.

  – Šta?

  – Nije važno.

  Što ju je obazrivije posmatrao, to je ona više gubila čarobnu auru, to je više postajala ljudska i obična, čak prosta. Ipak je znao da nije takva, ne može biti. Ne mogu se sresti obične devojke u podnožju I Vidfa, u okolini Kum Puke, dok se kupaju gole u planinskim jezerima i peru okrvavljene košulje. Nije važno kako ta devojka izgleda, nije mogla biti zemaljsko biće. Osim toga, Galahad je već potpuno slobodno i bez bogobojažljivog straha gledao u njenu mišju kosu, koja je sada, kada se osušila, na njegovo čuđenje, blistala srebrnastobelim prugama sedine. U njene tanane ruke, mali nos i bleda usta, u njenu mušku odeću čudnovatog kroja, sašivenu od delikatne tkanine neviđeno gustog spleta. U njen mač, čudan po konstrukciji i ornamentu, ali koji ni najmanje nije izgledao kao paradna drangulija. U njena bosa stopala oblepljena isušenim peskom plaže.

  – Da bude jasnije – progovori trljajući stopalo o stopalo – ja nisam vilenjakinja. A čarobnica, volšebnica, jesam... pomalo netipična. Eee, verovatno više nisam.

  – Žalim, zaista.

  – Za čim, tobože, žališ?

  – Kažu... – pocrveni i zastenja. – Kažu, ako im se posreći da sretnu mladiće, čarobnice ih vode u Elfland i tamo... Pod leskovim grmljem, na ćilimu od mahovine, pokazuju im...

  – Shvatam – pogleda ga brzo, pa jako zagrize kobasicu. – Što se tiče zemlje vilenjaka – nastavi progutavši – pre nekog vremena sam pobegla odande i uopšte mi se ne žuri sa povratkom. A što se tiče pokazivanja na ćilimu od mahovine... Stvarno, Galahade, nisi naišao na tu Gospodaricu na koju je trebalo. Ipak, hvala lepo za dobre namere.

  – Gospodarice! Nisam želeo da uvredim...

  – Ne pravdaj se.

  – Sve je zbog toga – promumla – što ste čarobno lepi.

  – Hvala još jednom. Ali i dalje nema ništa od toga.

  Ćutali su neko vreme. Bilo je toplo. Sunce u zenitu prijatno je zagrejalo kamenje. Lagani povetarac izbrazdao je površinu jezera.

  – Šta znači... – progovori iznenada Galahad, čudno ushićenim glasom. – Šta znači koplje sa oštricom koja krvari? Šta znači i zbog čega pati kralj sa probijenim bedrom? Šta znači gđica u belom koja nosi gral, srebrnu pliticu...

  – A inače – prekinu ga – osećaš li se dobro?

  – Ja samo pitam.

  – A ja ne razumem tvoje pitanje. To je nekakva dogovorena šifra? Signal po kome se prepoznaju prosvetljeni? Objasni, molim te.

  – Neću moći.

  – Pa što pitaš?

  – A zato... – zbuni se. – Pa, ukratko govoreći... Jedan od naših nije upitao, a imao je priliku. Progutao je jezik ili se postideo... Nije pitao i zbog toga je došlo do mnogih neprijatnosti. Stoga mi sada uvek pitamo. Za svaki slučaj.

  *

  – Da li u tvom svetu ima čarobnjaka? Znaš, oni što se petljaju sa magijom. Magovi. Znalci.

  – Ima Merlin. I Morgana. Ali Morgana je zla.

  – A Merlin?

  – Tako, srednji.

  – Znaš li gde da ga pronađem?

  – Kako da ne! U Kamelotu. Na dvoru kralja Artura. Ja sam se baš tamo uputio.

  – Daleko je?

  – Odavde do Povisa, do reke Hafren, potom uz tok Hafrena do Glevuma, na Sabrinino more, a odande je već blizu ravnica Letnje Zemlje. Sve ukupno nekih deset dana puta...

  – Predaleko.

  – Moguće je – zastenja – malo skratiti put, idući kroz Kum Puku. Ali to je ukleta dolina. Tamo je strašno. Žive onamo, u I Dinan Bah Tegu, zlokobni patuljci...

  – A ti šta, mač nosiš iz fazona?

  – A šta mogu da postignem mačem protiv magije?

  – Postići ćeš, postići ćeš, ne boj se. Ja sam veštica. Čuo si nekad? Eh, naravno da nisi čuo. A tvojih patuljaka se ne plašim. Imam među patuljcima mnogo poznanika.

  Pa sigurno, pomisli on.

  *

  – Gospodarice Jezera?

  – Zovem se Ciri. Ne zovi me Gospodarica Jezera. To mi izaziva rđave asocijacije, neprijatne i bolne. Tako su me zvali u zemlji... Kako si ti nazvao tu zemlju?

  – Faerie. Ili, kako kažu druidi: Anun. A Saksonci kažu: Elfland.

  – Elfland... – obavi ruke kariranim piktskim pledom koji je dobila od njega. – Znaš li da sam bila tamo? Ušla sam u Lastavičju kulu i bup – već sam bila među vilenjacima. A oni su me baš tako zvali. Gospodarica Jezera. Čak mi se isprva to dopadalo. Laskalo mi je. Dok nisam shvatila da u toj zemlji, u toj kuli i na tom jezeru nisam nikakva Gospodarica, već zatvorenik.

  – Da li si tamo – ne izdrža – isflekala košulju krvlju?

  Ćutala je dugo.

  – Ne – reče najzad, a glas joj, činilo mu se, zadrhta lagano. – Nisam tamo. Imaš oštro oko. Od istine nećeš pobeći, ne vredi skrivati glavu u pesku... Da, Galahade. U poslednje vreme sam često bila u flekama. Krvi neprijatelja koje sam ubijala. I krvi bliskih koje sam pokušavala da spasem... A koji su
umirali na mojim rukama... Zašto tako piljiš u mene?

  – Ne znam da li si božanstvo ili smrtna deva... Ili jedna od boginja... No ako si stanovnica zemaljske kugle...

  – Ako možeš, pređi na stvar.

  – Želeo bih – Galahadove oči usplamteše – da čujem tvoju priču. Hoćeš li da je ispričaš, o, Gospodarice?

  – Dugačka je.

  – Imamo vremena.

  – I svršava se veoma rđavo.

  – Ne verujem.

  – Zašto?

  – Pevala si kupajući se u jezeru.

  – Pronicljiv si – okrenu glavu, stisnu usne, a lice joj se najednom zgrči i poružni. – Da, pronicljiv si. Ali veoma naivan.

  – Ispričaj mi svoju priču. Molim te.

  – Deder – uzdahnu. – Dobro ako hoćeš... Ispričaću.

  Zasela je udobnije. I on sede udobnije. Konji su išli ivicom šume, pasući travu i biljke.

  – Od početka – zamoli Galahad. – Od samog početka...

  – Ta priča – reče uskoro, čvršće se uvijajući u piktski pled – sve više mi liči na onakvu koja nema početak. Nisam sigurna ni da li se već okončala. Moraš znati, strašno se ispreplitala prošlost sa budućnošću. Jedan vilenjak mi je čak rekao da je to kao sa zmijom koja zubima hvata svoj rep. Ta zmija, znaj to, zove se urobor. A to što grize svoj rep znači da je krug zatvoren. U svakom momentu vremena kriju se prošlost, sadašnjost i budućnost. U svakom momentu vremena krije se večnost. Razumeš li?

  – Ne.

  – Nema veze.

  Istinu vam kazujem, ko veruje snovima poput je onoga što želi da pojmi vetar ili senku da uhvati. Zavarava se lažnom slikom, krivim ogledalom, koje laže ili lupeta gluposti poput žene na porođaju. Glup je zaista onaj ko veruje snenim morama i korača putem zabluda.

  Svakako, ko snove prenebregava i ne veruje im nimalo, taj isto nerazumno čini. Jer ako snovi uopšte ne bi imali značenje, zašto bi nam bogovi darovali sposobnost snivanja dok su nas tvorili?